Ni jedna opera ne dozvoljava polovičnost. One traže sistem, hijerarhiju kvaliteta, disciplinu ansambla i jasnu dirigentsku viziju. Don Karlo jedno je od najambicioznijih i najsloženijih Verdijevih dela - politička tragedija monumentalnih razmera i suptilne psihologije. Kada se takva partitura izvede bez pune umetničke sinergije, rezultat nije samo slabija predstava - već osećaj da ogromna konstrukcija stoji na neujednačenim stubovima. Produkcija - dostojanstvena obnova sa jas

Postoje večeri u kojima se umetnost ne predstavlja - ona se potvrđuje. U kojima ime izvođača nije samo najava, već obećanje koje biva ispunjeno do poslednje note. Biti svedok takve večeri privilegija je koja se ne zaboravlja, a imao sam čast i sreću da je doživim iz prve ruke. Recital Ane Netrebko  u Bečkoj državnoj operi bio je upravo takav događaj: trijumf glasa, ličnosti i neporecivog umetničkog autoriteta. Veče u kojem je još jednom postalo jasno zašto je Ana Netrebko - b

Postoje koncerti koji se ne pamte po glasnoći aplauza, već po tišini koja im prethodi i sledi. Po onoj vrsti pažnje u kojoj publika ne sluša - već učestvuje. Koncert Pesme iz moje domovine , održan u prostoru Istorijskog muzeja Srbije, pripada upravo toj retkoj kategoriji večeri koje se doživljavaju intimno, a ostaju dugo prisutne u mislima. Program posvećen domaćim kompozitorima - Petru Krstiću, Miloju Milojeviću, Petru Konjoviću, Isidoru Bajiću, Josifu Marinkoviću, Stevanu

Novi Sad, Pučini i jedno drugačije pitanje Posle Čajkovskog i Verdija, Pučini. Posle Beograda - Novi Sad. I po prvi put posle dužeg vremena izlazim iz opere bez potrebe da se pitam gde je sve pošlo po zlu. Umesto toga, nameće se drugo pitanje: ako ovako može, zašto je ovo izuzetak, a ne pravilo? Iako kratka i komična, ova opera zahteva preciznost, tempo, stilsku svest i savršenu koordinaciju svih elemenata. Svaka greška se vidi, svaki višak smeta, svaka nedorečenost ruši meha

Beograd, drugi kompozitor, ista pitanja Ovoga puta Verdi. Beograd. Rigoleto. I opet isto pitanje izlazi sa mnom iz opere: kako smo stigli dotle da na evidentno loša izvođenja izostaje reakcija publike? Neću se zadržavati na produkciji jer ova postavka živi od 2001. godine uz povremene pauze i već je svima koji posećuju operu dobro poznata. Upravo zato fokus premeštam tamo gde se istina uvek nemilosrdno razotkriva: u muziku, ansamble i pojedinačne interpretacije. Orkestar - is

Isti teatar, isti kompozitor, isto pitanje Ponovo sam u istom teatru i ponovo slušam Čajkovskog. I opet izlazim sa potrebom da se zapitam: Da li je problem u pojedinačnim predstavama ili u sistemu koji je pristao na prosečnost kao meru uspeha? Za razliku od „Krcka Oraščića“, gde je moje nezadovoljstvo pre svega bilo usmereno na orkestar, ovu predstavu ne gledam prvi put u ovom teatru. Ovu produkciju poznajem - poslednjih godina gledao sam je najmanje pet puta. Zato ovoga puta

U petak, 9. januara 2026. godine, gledao sam prvu predstavu ove godine - Krcka Oraščića. Nisam samo izašao razočaran. Izašao sam sa osećajem da je neophodno da se o ovome javno govori. Taj utisak me je i naveo da pokrenem ovaj blog, jer smatram da savremeno kulturno okruženje u Srbiji očajnički vapi za kritičkim mišljenjem publike koja zna šta sluša i gleda. Ne zato što očekujem savršenstvo (jer ono u umetnosti ne postoji) već zato što je ono što se danas kod nas nudi kao kla