Nakon monumentalne belkantističke tragedije Belinija, večeras je usledila francuska lirika Gunoa, muzika drugačijeg senzibiliteta, mekših kontura i intimnije emocionalne dramaturgije. A ono što je posebno fascinantno jeste činjenica da je isti ansambl uspeo da sa podjednakom uverljivošću uđe u oba sveta. Režija i scenski izgled - estetika Verone oblikovana sa merom i ukusom Režiju i ove predstave potpisuje Jurij Aleksandrov, što je dodatno omogućilo da se kroz dva uzastopna i

Znate ono uzbuđenje pred retka operska izvođenja kojima se čovek raduje nedeljama unapred - ne samo zbog samog naslova, već zbog osećaja da ga očekuje nešto posebno, nešto što prevazilazi rutinu i opersku prosečnost na koju je beogradska publika često osuđena? Upravo sa takvim uzbuđenjem uputio sam se u Madlenijanum na gostovanje Sankt Peterburg Opere i izvođenje Belinijeve Norme. Euforičan, sa velikim očekivanjima i iskrenom željom da ponovo uživo čujem jedno od najzahtevnij

Ulazak u Narodni muzej Srbije ovog prepodneva pratio je izvestan organizacioni nesklad, pre svega zbog zatvorenog Trga republike i nedovoljno jasnih uputstava i informacija od strane muzeja. Taj početni utisak, međutim, nije bitnije uticao na ono što je usledilo: koncert mecosoprana Martine Koljenšić ubrzo je uspostavio sopstvenu meru i usmerio pažnju tamo gde je i trebalo da bude - na muziku. Program je bio jasno profilisan unutar belkanto estetike, sa logičnim težištem na R

U Berlinu me je ovog puta zateklo izvođenje koje se nikako ne uklapa u rutinu operskih večeri. Slušao sam Verdijev Bal pod maskama u Berlinskoj državnoj operi i to sa izuzetnom podelom, za koji su karte bile rasprodate gotovo u trenutku kada su puštene u prodaju - punih godinu dana unapred i to za svega dvadeset minuta. Već sama ta činjenica govori o interesovanju koje ova produkcija izaziva, ali i o očekivanjima koja je neminovno prate. Ono što se, međutim, dogodilo na scen

Izvođenje Verdijeve Aide u Srpskom narodnom pozorištu ovog puta nosilo je dodatnu težinu - obeležavanje jubileja prvakinja opere: Danijele Jovanović, koja proslavlja 30 godina umetničkog rada, i Jelene Končar, koja obeležava 25 godina karijere, umetnica koje su godinama oblikovale ovu scenu. Takav okvir prirodno usmerava pažnju na izvođače, ali istovremeno otvara i pitanje ukupnog umetničkog dometa predstave. Produkcija - prepoznatljiv rukopis sa upečatljivim vizuelnim trenu

Ni jedna opera ne dozvoljava polovičnost. One traže sistem, hijerarhiju kvaliteta, disciplinu ansambla i jasnu dirigentsku viziju. Don Karlo jedno je od najambicioznijih i najsloženijih Verdijevih dela - politička tragedija monumentalnih razmera i suptilne psihologije. Kada se takva partitura izvede bez pune umetničke sinergije, rezultat nije samo slabija predstava - već osećaj da ogromna konstrukcija stoji na neujednačenim stubovima. Produkcija - dostojanstvena obnova sa jas

Postoje večeri u kojima se umetnost ne predstavlja - ona se potvrđuje. U kojima ime izvođača nije samo najava, već obećanje koje biva ispunjeno do poslednje note. Biti svedok takve večeri privilegija je koja se ne zaboravlja, a imao sam čast i sreću da je doživim iz prve ruke. Recital Ane Netrebko u Bečkoj državnoj operi bio je upravo takav događaj: trijumf glasa, ličnosti i neporecivog umetničkog autoriteta. Veče u kojem je još jednom postalo jasno zašto je Ana Netrebko - b

Postoje koncerti koji se ne pamte po glasnoći aplauza, već po tišini koja im prethodi i sledi. Po onoj vrsti pažnje u kojoj publika ne sluša - već učestvuje. Koncert Pesme iz moje domovine , održan u prostoru Istorijskog muzeja Srbije, pripada upravo toj retkoj kategoriji večeri koje se doživljavaju intimno, a ostaju dugo prisutne u mislima. Program posvećen domaćim kompozitorima - Petru Krstiću, Miloju Milojeviću, Petru Konjoviću, Isidoru Bajiću, Josifu Marinkoviću, Stevanu

Novi Sad, Pučini i jedno drugačije pitanje Posle Čajkovskog i Verdija, Pučini. Posle Beograda - Novi Sad. I po prvi put posle dužeg vremena izlazim iz opere bez potrebe da se pitam gde je sve pošlo po zlu. Umesto toga, nameće se drugo pitanje: ako ovako može, zašto je ovo izuzetak, a ne pravilo? Iako kratka i komična, ova opera zahteva preciznost, tempo, stilsku svest i savršenu koordinaciju svih elemenata. Svaka greška se vidi, svaki višak smeta, svaka nedorečenost ruši meha

Beograd, drugi kompozitor, ista pitanja Ovoga puta Verdi. Beograd. Rigoleto. I opet isto pitanje izlazi sa mnom iz opere: kako smo stigli dotle da na evidentno loša izvođenja izostaje reakcija publike? Neću se zadržavati na produkciji jer ova postavka živi od 2001. godine uz povremene pauze i već je svima koji posećuju operu dobro poznata. Upravo zato fokus premeštam tamo gde se istina uvek nemilosrdno razotkriva: u muziku, ansamble i pojedinačne interpretacije. Orkestar - is

Isti teatar, isti kompozitor, isto pitanje Ponovo sam u istom teatru i ponovo slušam Čajkovskog. I opet izlazim sa potrebom da se zapitam: Da li je problem u pojedinačnim predstavama ili u sistemu koji je pristao na prosečnost kao meru uspeha? Za razliku od „Krcka Oraščića“, gde je moje nezadovoljstvo pre svega bilo usmereno na orkestar, ovu predstavu ne gledam prvi put u ovom teatru. Ovu produkciju poznajem - poslednjih godina gledao sam je najmanje pet puta. Zato ovoga puta

U petak, 9. januara 2026. godine, gledao sam prvu predstavu ove godine - Krcka Oraščića. Nisam samo izašao razočaran. Izašao sam sa osećajem da je neophodno da se o ovome javno govori. Taj utisak me je i naveo da pokrenem ovaj blog, jer smatram da savremeno kulturno okruženje u Srbiji očajnički vapi za kritičkim mišljenjem publike koja zna šta sluša i gleda. Ne zato što očekujem savršenstvo (jer ono u umetnosti ne postoji) već zato što je ono što se danas kod nas nudi kao kla