Ovoga puta na mom blogu sledi nešto drugačiji tekst. Oni koji me redovno prate navikli su da pišem pre svega o operi, ali ljubav prema muzici ne završava se granicama jednog žanra. Zato vas ovoga puta vodim na koncert koji pripada sasvim drugačijem muzičkom svetu, ali koji je, na svoj način, podjednako važan za istoriju muzike. Koncerti pojedinih izvođača odavno su prevazišli okvire običnog muzičkog događaja i postali prilika da se uživo susretne deo istorije popularne muzike

Nakon monumentalne belkantističke tragedije Belinija, večeras je usledila francuska lirika Gunoa, muzika drugačijeg senzibiliteta, mekših kontura i intimnije emocionalne dramaturgije. A ono što je posebno fascinantno jeste činjenica da je isti ansambl uspeo da sa podjednakom uverljivošću uđe u oba sveta. Režija i scenski izgled - estetika Verone oblikovana sa merom i ukusom Režiju i ove predstave potpisuje Jurij Aleksandrov, što je dodatno omogućilo da se kroz dva uzastopna i

Znate ono uzbuđenje pred retka operska izvođenja kojima se čovek raduje nedeljama unapred - ne samo zbog samog naslova, već zbog osećaja da ga očekuje nešto posebno, nešto što prevazilazi rutinu i opersku prosečnost na koju je beogradska publika često osuđena? Upravo sa takvim uzbuđenjem uputio sam se u Madlenijanum na gostovanje Sankt Peterburg Opere i izvođenje Belinijeve Norme. Euforičan, sa velikim očekivanjima i iskrenom željom da ponovo uživo čujem jedno od najzahtevnij

Ulazak u Narodni muzej Srbije ovog prepodneva pratio je izvestan organizacioni nesklad, pre svega zbog zatvorenog Trga republike i nedovoljno jasnih uputstava i informacija od strane muzeja. Taj početni utisak, međutim, nije bitnije uticao na ono što je usledilo: koncert mecosoprana Martine Koljenšić ubrzo je uspostavio sopstvenu meru i usmerio pažnju tamo gde je i trebalo da bude - na muziku. Program je bio jasno profilisan unutar belkanto estetike, sa logičnim težištem na R

U Berlinu me je ovog puta zateklo izvođenje koje se nikako ne uklapa u rutinu operskih večeri. Slušao sam Verdijev Bal pod maskama u Berlinskoj državnoj operi i to sa izuzetnom podelom, za koji su karte bile rasprodate gotovo u trenutku kada su puštene u prodaju - punih godinu dana unapred i to za svega dvadeset minuta. Već sama ta činjenica govori o interesovanju koje ova produkcija izaziva, ali i o očekivanjima koja je neminovno prate. Ono što se, međutim, dogodilo na scen

Izvođenje Verdijeve Aide u Srpskom narodnom pozorištu ovog puta nosilo je dodatnu težinu - obeležavanje jubileja prvakinja opere: Danijele Jovanović, koja proslavlja 30 godina umetničkog rada, i Jelene Končar, koja obeležava 25 godina karijere, umetnica koje su godinama oblikovale ovu scenu. Takav okvir prirodno usmerava pažnju na izvođače, ali istovremeno otvara i pitanje ukupnog umetničkog dometa predstave. Produkcija - prepoznatljiv rukopis sa upečatljivim vizuelnim trenu

Ni jedna opera ne dozvoljava polovičnost. One traže sistem, hijerarhiju kvaliteta, disciplinu ansambla i jasnu dirigentsku viziju. Don Karlo jedno je od najambicioznijih i najsloženijih Verdijevih dela - politička tragedija monumentalnih razmera i suptilne psihologije. Kada se takva partitura izvede bez pune umetničke sinergije, rezultat nije samo slabija predstava - već osećaj da ogromna konstrukcija stoji na neujednačenim stubovima. Produkcija - dostojanstvena obnova sa jas

Postoje večeri u kojima se umetnost ne predstavlja - ona se potvrđuje. U kojima ime izvođača nije samo najava, već obećanje koje biva ispunjeno do poslednje note. Biti svedok takve večeri privilegija je koja se ne zaboravlja, a imao sam čast i sreću da je doživim iz prve ruke. Recital Ane Netrebko u Bečkoj državnoj operi bio je upravo takav događaj: trijumf glasa, ličnosti i neporecivog umetničkog autoriteta. Veče u kojem je još jednom postalo jasno zašto je Ana Netrebko - b

Postoje koncerti koji se ne pamte po glasnoći aplauza, već po tišini koja im prethodi i sledi. Po onoj vrsti pažnje u kojoj publika ne sluša - već učestvuje. Koncert Pesme iz moje domovine , održan u prostoru Istorijskog muzeja Srbije, pripada upravo toj retkoj kategoriji večeri koje se doživljavaju intimno, a ostaju dugo prisutne u mislima. Program posvećen domaćim kompozitorima - Petru Krstiću, Miloju Milojeviću, Petru Konjoviću, Isidoru Bajiću, Josifu Marinkoviću, Stevanu

Novi Sad, Pučini i jedno drugačije pitanje Posle Čajkovskog i Verdija, Pučini. Posle Beograda - Novi Sad. I po prvi put posle dužeg vremena izlazim iz opere bez potrebe da se pitam gde je sve pošlo po zlu. Umesto toga, nameće se drugo pitanje: ako ovako može, zašto je ovo izuzetak, a ne pravilo? Iako kratka i komična, ova opera zahteva preciznost, tempo, stilsku svest i savršenu koordinaciju svih elemenata. Svaka greška se vidi, svaki višak smeta, svaka nedorečenost ruši meha

Beograd, drugi kompozitor, ista pitanja Ovoga puta Verdi. Beograd. Rigoleto. I opet isto pitanje izlazi sa mnom iz opere: kako smo stigli dotle da na evidentno loša izvođenja izostaje reakcija publike? Neću se zadržavati na produkciji jer ova postavka živi od 2001. godine uz povremene pauze i već je svima koji posećuju operu dobro poznata. Upravo zato fokus premeštam tamo gde se istina uvek nemilosrdno razotkriva: u muziku, ansamble i pojedinačne interpretacije. Orkestar - is

Isti teatar, isti kompozitor, isto pitanje Ponovo sam u istom teatru i ponovo slušam Čajkovskog. I opet izlazim sa potrebom da se zapitam: Da li je problem u pojedinačnim predstavama ili u sistemu koji je pristao na prosečnost kao meru uspeha? Za razliku od „Krcka Oraščića“, gde je moje nezadovoljstvo pre svega bilo usmereno na orkestar, ovu predstavu ne gledam prvi put u ovom teatru. Ovu produkciju poznajem - poslednjih godina gledao sam je najmanje pet puta. Zato ovoga puta

U petak, 9. januara 2026. godine, gledao sam prvu predstavu ove godine - Krcka Oraščića. Nisam samo izašao razočaran. Izašao sam sa osećajem da je neophodno da se o ovome javno govori. Taj utisak me je i naveo da pokrenem ovaj blog, jer smatram da savremeno kulturno okruženje u Srbiji očajnički vapi za kritičkim mišljenjem publike koja zna šta sluša i gleda. Ne zato što očekujem savršenstvo (jer ono u umetnosti ne postoji) već zato što je ono što se danas kod nas nudi kao kla