Prima donna assoluta u Bečkoj državnoj operi

Postoje večeri u kojima se umetnost ne predstavlja - ona se potvrđuje. U kojima ime izvođača nije samo najava, već obećanje koje biva ispunjeno do poslednje note. Biti svedok takve večeri privilegija je koja se ne zaboravlja, a imao sam čast i sreću da je doživim iz prve ruke.

Recital Ane Netrebko u Bečkoj državnoj operi bio je upravo takav događaj: trijumf glasa, ličnosti i neporecivog umetničkog autoriteta. Veče u kojem je još jednom postalo jasno zašto je Ana Netrebko - bez zadrške i bez konkurencije - prava prima donna assoluta našeg vremena.

Program, pažljivo koncipiran i stilski razuđen, vodio je publiku kroz različite epohe, jezike i estetske svetove, ali je u središtu svega stajala jedna konstanta: raskoš, sigurnost i sugestivnost njenog glasa. Od prvih taktova muzike Frančeska Čilee bilo je jasno da će ovo biti veče velikih interpretacija. Arija Adrijane Lekuvrer zazvučala je u punom sjaju, sa onim prepoznatljivim spojem lirizma i dramske snage koji Netrebko poseduje u retkoj ravnoteži. Glas je bio obojen baršunastom tamom u srednjem registru, dok su visine blistale slobodno, zaokruženo i bez i najmanjeg napora. Fraza duga, misaona, vođena dahom koji kao da nema granica.

U ruskom repertoaru - Nikolaja Rimskog-Korsakova, Sergeja Rahmanjinova i Petra Iljiča Čajkovskog - pokazala je ono što je oduvek činilo srž njenog umetničkog identiteta: duboko razumevanje, prirodnost izraza i emocionalnu autentičnost koja ne poznaje patetiku. Svaka reč bila je oblikovana, svaka dinamička gradacija smisleno vođena. U lirskim minijaturama glas je postajao introspektivan, gotovo poverljiv; u dramatičnijim trenucima širio se prostorom sa punim, plemenitim volumenom koji ispunjava salu bez forsiranja. To nije samo pevanje - to je umetnost pripovedanja tonom.

Posebnu dimenziju večeri dao je i instrumentalni segment - aranžmani i interpretacije u kojima su se istakli pijanista Pavel Nebolsin i violinista Kurt Miterfelner. Njihovo muziciranje nije bilo tek pratnja, već ravnopravno partnerstvo. Nebolsinovljev klavir disao je zajedno sa glasom, precizan, koloristički bogat i tehnički besprekoran. U Čajkovskom i Štrausu pokazao je suptilnost i dubinu, dok je u Pjacolinom Libertangu doneo ritmičku energiju i strast koja je izazvala spontano oduševljenje publike. Miterfelnerova violina u delu Edvarda Elgara zazvučala je punim, toplim tonom, sa zrelim muzikalnim osećajem i suptilnom izražajnošću.

U muzici Riharda Štrausa Netrebko je demonstrirala ono što mogu samo najveće umetnice: sposobnost da monumentalnost spoji sa intimom. U monologu Arijadne vreme kao da je zastalo - glas je bio pun, dramatičan, ali nikada grub; snažan, ali uvek kontrolisan. To je onaj autoritet koji se ne nameće, već se podrazumeva. Publika nije samo reagovala bučno - reagovala je i zadržanim dahom.

Francuski repertoar - Gustava Šarpantjea i Lea Deliba - doneo je drugačiju boju: senzualnost, eleganciju i profinjenu lakoću fraze. U čuvenom „Cvetnom duetu“ pridružila joj se mecosopran Elena Maksimova, čije je prisustvo bilo istinski dragoceno. Njihovi glasovi su se stapali u savršenoj harmoniji - zaobljena boja Maksimove i topli sopran Netrebko činili su zvučnu celinu retke lepote. To nije bio samo duet, već dijalog dve snažne umetničke ličnosti u potpunom međusobnom razumevanju.

U drugom delu večeri nizale su se interpretacije koje su potvrdile širinu njenog repertoara: od belkanta Vinčenca Belinija, gde je linija bila besprekorna i kantilena vođena sa aristokratskom elegancijom, do verizma Ruđera Leonkavala, u kojem je pokazala temperament, dramski naboj i scensku sugestivnost. U Ofenbahovoj Barkaroli, zajedno sa Maksimovom, ostvarila je trenutak čiste vokalne raskoši - dve linije koje se prepliću, dišu i uzdižu iznad klavira i violine poput jednog zajedničkog daha. Završnica uz Arditijev „Il bacio“ bila je blistava, virtuozna i šarmantna - demonstracija tehničke sigurnosti i scenskog magnetizma. Aplauz koji je usledio nije bio samo znak oduševljenja, već iskreno priznanje publike.

Dva bisa, ispraćena dugotrajnim stajaćim ovacijama, dodatno su potvrdila da publika nije bila spremna da se tako lako oprosti od umetnice koja je suvereno vladala scenom. Najpre je, u duetu iz opere „Le nozze di Figaro“ koji je izvela sa Maksimovom pokazala stilsku eleganciju, vedrinu i muzikalnu razigranost, a potom je u napolitanskoj pesmi „Non ti scordar di me“ zaokružila veče toplinom, šarmom i onom posebnom, zrelom ekspresijom koja jednostavnoj melodiji daje pečat umetničke veličine. Bio je to završni dar publici  - neposredan, srčan i trijumfalan - kojim je još jednom potvrdila svoju izuzetnost.

Ono što Anu Netrebko izdvaja nije samo glas - iako je on danas u punoj, zreloj raskoši, sa impresivnim volumenom i bogatim srednjim registrom - već sposobnost da svaki ton dobije značenje. Da muzika postane iskustvo. Da scena pripadne njoj prirodno, bez napora, kao prostor u kojem se podrazumeva njeno prisustvo. Ovaj recital u Bečkoj državnoj operi nije bio samo još jedan uspešan nastup velike zvezde. Bio je to podsetnik šta znači istinska operska veličina. Veče u kojem su se tehnika, emocija i harizma stopile u jedinstvo. Veče koje ne ostavlja prostor za sumnju - ovako zvuči i izgleda umetnica koja s pravom nosi titulu prima donna assoluta.