Kada se hoće (ili kada se zvezde slože): novosadski „Đani Skiki“ kao dokaz da može

Novi Sad, Pučini i jedno drugačije pitanje

Posle Čajkovskog i Verdija, Pučini. Posle Beograda - Novi Sad. I po prvi put posle dužeg vremena izlazim iz opere bez potrebe da se pitam gde je sve pošlo po zlu. Umesto toga, nameće se drugo pitanje: ako ovako može, zašto je ovo izuzetak, a ne pravilo?

Iako kratka i komična, ova opera zahteva preciznost, tempo, stilsku svest i savršenu koordinaciju svih elemenata. Svaka greška se vidi, svaki višak smeta, svaka nedorečenost ruši mehanizam komedije. Upravo zato je ova predstava dragocen pokazatelj onoga što se događa kada se stvari rade promišljeno i odgovorno.

Produkcija - pitko, inteligentno i sa jasnom idejom

Ovu produkciju takođe ne gledam prvi put. Prisustvovao sam premijeri, kao i još nekoliko kasnijih izvođenja i reč je o relativno mladoj postavci, koja još uvek ima svežinu i jasnoću izraza. I to se vidi.

Priča je jasno ispričana, bez konceptualnih vratolomija i potrebe da se Pučini „popravlja“. Režija razume komediju situacije, ritam replike i muzike i zna kada treba stati u službu partiture. Sve teče prirodno, bez forsiranja, bez viškova i bez praznog hoda.

Scenografija je jedan od najupečatljivijih elemenata večeri. Ambijent firentinske vile dočaran je sa merom, ukusom i izuzetnim osećajem za prostor. Scena diše, funkcioniše i daje pevačima mogućnost da se kreću, reaguju i grade odnose. Mikelanđelov David nije samo efektan dodatak, već dramaturški zaokružuje ideju Firence, nasleđa, lažnog dostojanstva i groteske koju Pučini nemilosrdno razotkriva. Retko viđena scenografska odluka koja je i smela i potpuno opravdana.

Kostimi su, konačno, primer kako kostim može da služi karakteru. Dosledni kompletnoj produkciji, precizno oblikovani i funkcionalni, oni ne samo da estetski ujedinjuju scenu, već jasno definišu odnose među likovima. Svaki član porodice ima svoju vizuelnu logiku, svoj status i svoju grotesknu notu, bez karikaturalnog preterivanja.

Orkestar - Pučini koji zna da diše

Orkestar je bio korektan. Pučinijeva muzika zahteva elastičnost, osećaj za frazu i stalnu komunikaciju sa scenom, a upravo je to u najvećem delu večeri i ostvareno. Međutim, ostaje i utisak da je orkestar na trenutke bio znatno glasniji nego što je to ovoj partituri i ovom prostoru zaista potrebno. Pučini ne traži stalni zvučni pritisak, već meru - naročito u trenucima kada vokalna linija treba da diše i vodi. Bilo je i povremenih razilaženja između grupa instrumenata, kao i pevača sa orkestrom. I pored toga, muzika je bila jasna, sa dovoljno boje i dinamike da podrži komiku, ali i liriku u ključnim momentima.

Solisti - ansambl koji funkcioniše kao celina

Zita je bila vrlo dobra: pevački sigurna, glumački u potpunosti u liku. Njena autoritativnost nije bila nametnuta, već prirodno izgrađena, sa jasnim osećajem za komični potencijal uloge. Ipak, ostao je utisak da svežina i mladost glasa možda nisu najpogodniji izbor za ovu ulogu, jer bi se njen karakter i vokalni kolorit verovatno još potpunije uklopili u interpretaciji starije pevačice.

Rinuccio je i ovog puta potvrdio standard koji je sam postavio. Njegova interpretacija ne funkcioniše kao iznenađenje, već kao pouzdan oslonac predstave. Pevački stabilan, muzikalno izuzetno izrađen, sa frazama koje prirodno i u potpunosti odgovaraju Pučinijevom stilu. Arija je zvučala slobodno i samouvereno, sa jasno oblikovanom linijom i mladalačkom energijom koja nikada ne prelazi u površnost. Upravo ta doslednost u kvalitetu čini njegov nastup referentnom tačkom večeri.

Lauretta je ovde bila ubedljivija. U poređenju sa nedavno slušanom Gildom, koja mi lično nije odgovarala ni bojom ni pristupom za verdijanski lirski izraz, Pučinijeva junakinja pokazala se kao znatno prirodniji okvir. Dok Gilda traži veću unutrašnju napetost, Lauretta počiva na toplini i neposrednosti - upravo onome što je ovde bilo najuspelije. Visine su bile sigurnije, fraza jasna, a scenski je uverljivo dočarana zaljubljena, ali ne banalna mlada devojka.

Gianni Schicchi je bio vrhunac večeri. Pevački tačan, stabilan, sa jasnom dikcijom i savršenim osećajem za ritam i humor. Glumački - izvanredan. Iako po svojoj prirodi karikaturalan, lik je vođen sa merom i ukusom - duhovit, inteligentan i precizno oblikovan, bez vulgarnosti. Publika je reagovala spontano i sa oduševljenjem, što je najbolji pokazatelj da je lik „prošao rampu“ i došao do gledalaca.

Ostali članovi porodice funkcionisali su kao pravi ansambl: uglavnom tačni, uigrani i scenski svesni. Niko nije „ispadao“, niko nije smetao, a upravo je to u ovoj operi od presudne važnosti.

Opšti utisak - kada se opera dogodi

Ovo veče nije donelo epohalno otkrovenje, ali je donelo nešto podjednako važno: osećaj da opera ima smisla. Da muzika, scena i izvođači rade zajedno. Da se publika ne mora braniti od onoga što gleda i sluša, već može da se prepusti.

Ovaj „Đani Skiki“ u Novom Sadu još jedan je dokaz da se može. Da nije uvek stvar u novcu, već u odluci. U meri. U odgovornosti. Ili, ako hoćemo ciničnije - da se ponekad zvezde jednostavno slože. Ali ako su se složile jednom, mogu opet. Pitanje je samo da li to želimo kao sistem ili nam je draže da ovakve večeri ostanu izuzetak o kojem se govori sa blagim čuđenjem.

Možda jedina zadrška koju ovo veče ostavlja tiče se samog okvira u kojem je „Đani Skiki“ predstavljen. Pučinijevo delo je pisano kao deo triptiha i, iako funkcioniše i samostalno, ostaje osećaj da je publika ovde dobila fragment koji se tretira kao celina. To nije sasvim fer - ni prema delu, ni prema publici koja ovakvu predstavu plaća kao kompletno opersko veče. Razumno bi bilo razmisliti o uparivanju sa još jednim kraćim naslovom. Pučini ne traži mnogo. Traži tačnost, duh i poštovanje. Kada to dobije, opera nije ni teška ni elitistička - ona je jednostavno živa.