Verdijev Rigoleto u Novom Sadu - jubilej Darije Olajoš Čizmić

Sinoć sam imao priliku da u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu slušam Verdijevog Rigoleta, izvođenje kojem sam se iskreno radovao, pre svega zbog jubileja jedne od umetnica koje posebno cenim, Darije Olajoš Čizmić, koja ove godine obeležava 25 godina uspešne karijere. Tokom tih četvrt veka na sceni donela je veliki broj značajnih uloga, među kojima su Adina, Rozina, Kraljica noći, Lučija, Kosara, Violeta, Đilda, Mikaela i mnoge druge, ostavljajući iza sebe repertoar koji govori o ozbiljnom umetničkom kontinuitetu. Već pri ulasku u prepuni teatar osetila se veoma dobra energija. Brojna publika okupila se da zajedno sa Darijom proslavi ovaj važan jubilej, ali i da uživa u njenoj interpretaciji Đilde. Atmosfera je od samog početka bila svečana, topla i puna očekivanja, sa jasnim osećajem da je pred nama veče koje za umetnicu, ali i za publiku, ima poseban značaj.

Neću zato previše dužiti sa uvodom, pa krenimo redom.

Režija i scenski izgled - tradicionalno čitanje koje funkcioniše

Režiju ove predstave potpisuje Aleksandar Nikolić i ovo je jedna od tri njegove inscenacije koje bih rado preporučio. Produkcija je u Srpskom narodnom pozorištu postavljena 2019. godine i tada je predstavljala pravo osveženje. Ono što mi se i danas dopada jeste činjenica da se Nikolić ovde ne udaljava nepotrebno od tradicionalnog čitanja dela, već dopušta Verdijevoj drami da govori sama za sebe. U vremenu kada se operske produkcije neretko opterećuju konceptima koji pokušavaju da budu važniji od samog dela, ovde je scensko rešenje funkcionalno i jasno.

Scenografija uspešno dočarava svet razvratnog vojvodskog dvora u Mantovi, sa dovoljno detalja da se izgradi atmosfera, ali bez potrebe da se scena zatrpa elementima koji bi odvlačili pažnju od drame. Upravo ta mera predstavlja jednu od vrednosti ove produkcije. Nasuprot sjajno osmišljenom i vizuelno ubedljivom Vojvodinom dvoru, idejno rešenje Đildine kuće i krčme deluje znatno manje uspešno i ostavlja utisak scenografski skromnijeg i manje razrađenog rešenja. Ipak, Nikolić i u takvom scenskom okviru uspeva da uspostavi potrebnu atmosferu i učini da sve funkcioniše u okviru predstave. Doprinos scenskoj slici daje i balet, koji uspeva da dočara svojevrsnu dvorsku masu i dodatno oživi ambijent Vojvodinog sveta. Iako lično nisam veliki ljubitelj savremenijih koreografskih intervencija u klasičnim operskim delima, ovde one imaju jasnu funkciju i uspevaju da doprinesu celokupnom scenskom utisku.

Posebno mesto u vizuelnom identitetu predstave pripada kostimima. Za njih je zaslužna Senka Ranosavljević, čiji rad i ovoga puta pokazuje koliko kostim može da doprinese celokupnom scenskom utisku. Kreativno i veoma efektno, ona je na scenu prenela raskoš Italije XVI veka, istovremeno jasno razlikujući društvene slojeve i karaktere koji se na toj sceni susreću. Kostimi nisu samo dekorativni element, već važan deo atmosfere predstave i sveta u kojem se Verdijeva drama odvija.

A sada prelazimo na ono zbog čega svako od nas zapravo i dolazi u operu, a to su muzika i solisti.

Orkestar i dirigentsko vođstvo - kada kvalitetan orkestar ne uspeva da nadomesti nedostatke u muzičkoj koordinaciji

Orkestar Srpskog narodnog pozorišta najbolji je operski orkestar u zemlji, a svojim sviranjem ove večeri još jednom je to i potvrdio, posebno ako uzmemo u obzir uslove u kojima je morao da radi. Ansambl je pokazao sigurnost, iskustvo i sposobnost da se prilagodi situaciji, čak i onda kada mu dirigentsko vođenje nije pružalo onaj oslonac koji bi jedan ovakav naslov zahtevao. Na čelu orkestra bio je Mikica Jevtić, čiji je rad za dirigentskim pultom, po mom utisku, predstavljao najslabiju tačku ovog izvođenja.

Najveći problem za mene bio je odnos između orkestra i pevača. U operi dirigent mora da bude veza između scenskog i muzičkog toka, onaj koji prati, ali i vodi pevača, predviđa njegovu frazu, daje mu prostor da udahne i istovremeno drži čitavu muzičku strukturu na okupu. Ovde sam, međutim, u više navrata imao utisak da komunikacija između orkestra i pevača nije bila dovoljno prirodna i fleksibilna. Već u prva dva čina tempa su mi delovala izrazito sporo, toliko da su pojedini segmenti počinjali da gube prirodni dramski impuls, dok su pevači u više navrata delovali kao da pokušavaju da povuku muzički tok napred, ali im dirigentski tempo to nije omogućavao. Umesto da orkestar diše zajedno sa njima, sticao se utisak da pevači moraju da se prilagođavaju dirigentskom tempu koji im ne ostavlja dovoljno prostora za prirodno fraziranje.

Kod Verdija je odnos između vokalne linije, dramskog impulsa i orkestarskog toka od presudnog značaja. Tempo mora da proizlazi iz fraze, teksta, situacije, emocije i karaktera. Verdijeva muzika traži elastičnost, ali ne proizvoljnost; traži jasnu pulsaciju i unutrašnju napetost, ali i sposobnost da se pevaču omogući da frazu iznese prirodno. Posebno u Rigoletu, gde je čitava drama izgrađena na neprekidnom odnosu između reči, vokalne linije i scenske akcije, dirigent mora da bude izuzetno pažljiv prema disanju pevača. Upravo taj osećaj zajedničkog disanja meni je ove večeri nedostajao. Činilo mi se da se u toj nedovoljno uspostavljenoj komunikaciji između orkestarske rupe i scene izgubio i prepoznatljivi italijanski romantizam Verdijeve „romantične trilogije“, ono unutrašnje strujanje između orkestra, glasa i drame koje Verdijevoj muzici daje posebnu neposrednost i živost. Orkestar je, uprkos tome, uspevao da zadrži visok nivo sviranja. Sekcije su pokazale sigurnost i homogenost, a pojedinačni orkestarski momenti bili su veoma kvalitetni. Zbog toga je moj utisak pomalo paradoksalan. Ansambl je zvučao kao da ima dovoljno iskustva i kvaliteta da iznese Verdija na visokom nivou, ali mu je nedostajalo dirigentsko vođenje koje bi taj potencijal u potpunosti povezalo sa scenom.

Drugim rečima, orkestar je ove večeri pokazao da može mnogo i da poseduje kvalitet i iskustvo koji su mu omogućili da zadrži visok nivo sviranja čak i u situaciji kada mu dirigentsko vođenje nije pružalo dovoljno sigurnu osnovu.

Hor - razuzdana vojvodska svita na visini zadatka

Muški hor bio je na visini zadatka. Uigran, precizan i intonativno siguran, veoma je uspešno na scenu doneo upravo ono što Rigoleto zahteva, atmosferu raskalašnog dvora Vojvode od Mantove. Njihova scenska prisutnost doprinosila je atmosferi dekadencije, površnosti i razuzdanosti vojvodskog dvora, što je dramaturški veoma važno za razumevanje sveta u kojem Rigoleto i njegova ćerka pokušavaju da pronađu svoje mesto.

Darija Olajoš Čizmić kao Đilda - zvezda večeri

A onda dolazimo do umetnice zbog koje je ovo izvođenje za mene imalo i poseban emotivni značaj. Darija Olajoš Čizmić bila je Đilda i bez mnogo dileme mogu da kažem da je upravo ona bila zvezda ovog izvođenja i njegova centralna vokalna tačka.

Tehnički, njena interpretacija bila je izuzetno sigurna i zaokružena. Glas je čist, fokusiran i ujednačen kroz registre, sa veoma lepim legatom i odličnom kontrolom dinamike. Visine je iznosila prirodno i bez napora, dok su koloratura, staccato i ukrasi u „Caro nome“ bili precizni, laki i muzikalni. Posebno je važno što se tehnika kod nje nikada nije nametala kao demonstracija virtuoznosti, već je ostajala u službi lika. Ono što mi je posebno ostalo u utisku jeste način na koji se Darija profesionalno izborila sa onim što sam već naveo kada sam govorio o dirigentskom vođenju. Veoma spora tempa tokom prva dva čina nisu joj uvek davala dovoljno prostora za prirodan tok fraze, ali je ona i u takvim okolnostima uspevala da zadrži koncentraciju, liniju i muzikalnost. Umesto da joj takav pristup naruši interpretaciju, Darija je pokazala izuzetnu sposobnost prilagođavanja i ostala vokalno sigurna i izražajna. Upravo mi je to bio jedan od pokazatelja njenog profesionalnog nivoa.

Njena Đilda bila je upravo ono što ova uloga zahteva, mlada, zaljubljena i nežna, ali istovremeno dovoljno snažna da kroz razvoj drame pokaže sve veću emocionalnu dubinu. Darija je veoma lepo koristila kontrast između mezzo voce i punijeg zvuka, pa je njena interpretacija imala i potrebnu krhkost i sigurnost. U kasnijim scenama, naročito u „Tutte le feste al tempio“ i nastavku - finalu drugog čina, vokalna lakoća ustupila je mesto snažnijem dramskom izrazu, bez gubitka lepote tona. Do samog kraja trećeg čina, Darijin sopran je ostao svež i fleksibilan, tako je da je i poslednje visine izvela briljantno.

Upravo je ta ravnoteža između tehničkog sjaja, profesionalne sigurnosti i emotivne neposrednosti najveća vrednost njene interpretacije. Darija nije samo besprekorno otpevala zahtevnu partiju, već je publici donela živu i uverljivu Đildu. Posle 25 godina karijere pokazala je umetničku zrelost koja omogućava da se iza sigurne kolorature, visokih tonova i lepog legata jasno čuje karakter. Publika je to prepoznala, a aplauz na kraju samo je potvrdio ono što je tokom cele predstave bilo očigledno. Ovo je bilo Darijino veče.

Stevan Karanac kao Vojvoda od Mantove

Stevan Karanac kao Vojvoda od Mantove ovog puta nije bio na nivou na koji nas je navikao. Glumački je bio izvanredan i veoma uverljiv, sa jasnim osećajem karaktera i scenske prisutnosti, ali je osetno izostao njegov prepoznatljivi emocionalni aspekt interpretacije. Od Stevana smo navikli da očekujemo najviši mogući nivo, pa je upravo zbog toga razlika bila primetnija.

Ipak, važno je reći i drugu stranu. Čak i ovo izvođenje, koje po mom mišljenju nije bilo među njegovim najboljima, i dalje predstavlja bez ikakve dileme najbolje izvođenje Vojvode od Mantove koje sam imao priliku da čujem u Novom Sadu, ali i u Beogradu. To možda najbolje govori o kvalitetu koji Stevan Karanac inače donosi na scenu.

Željko Andrić kao Rigoleto

Za kraj ostavljam Željka Andrića u naslovnoj ulozi. Ovo je, naravno, moje viđenje, ali njegov Rigoleto ni ranije ni sada jednostavno nije bio moja šoljica čaja.

Vokalno mi je nedostajao siguran, tamni i izražajni bariton kakav očekujem od ove uloge. Glas mi je tokom večeri zvučao tehnički nestabilno i napeto, do te mere da je moja pažnja u pojedinim trenucima više bila usmerena na vokalnu sigurnost nego na samo uživanje u muzici. Iskreno, slušanje mi je zbog toga bilo prilično stresno i neprijatno. Ni glumački pristup mi nije odgovarao, jer mi je delovao previše intenzivno i spolja naglašeno, sa tendencijom da se emocionalni sadržaj često podvlači snažnijim gestom i ekspresijom. Posebno mi je to zasmetalo u „Cortigiani, vil razza dannata“, jednoj od najogoljenijih scena Rigoleta, gde se od besa i prezira prelazi u poniženje, nemoć i očaj. Upravo taj unutrašnji lom ja nisam čuo, video niti osetio. Umesto postepenog raspadanja čoveka koji pred nama gubi svaku kontrolu, dobio sam utisak prilično ravne interpretativne linije.

Zaključak

Ipak, uprkos svemu što sam naveo, iz teatra sam izašao sa fenomenalnim utiskom. Izašao sam sa osećajem da sam prisustvovao večeri koja će mi ostati u sećanju pre svega zbog Darije Olajoš Čizmić i njene Đilde. Njena interpretacija bila je razlog zbog kojeg sam se ovom izvođenju radovao, ali i razlog zbog kojeg jedva čekam da je ponovo čujem. Posle ovakve Đilde ostaje upravo ono najvažnije što opera može da pruži, želja da se umetnik ponovo sluša.

Kada saberem sve utiske ove večeri, moj zaključak je možda jednostavan, ali potpuno iskren.

Večeras sam došao na operu koja se zove „Rigoleto“, a iz teatra izašao sa osećajem da sam slušao jednu sasvim drugu operu, onu koja se zove „Đilda“.