Romeo i Julija u Madlenijanumu - nastavak operskog putovanja koje potvrđuje snagu odličnog ansambla

Nakon monumentalne belkantističke tragedije Belinija, večeras je usledila francuska lirika Gunoa, muzika drugačijeg senzibiliteta, mekših kontura i intimnije emocionalne dramaturgije. A ono što je posebno fascinantno jeste činjenica da je isti ansambl uspeo da sa podjednakom uverljivošću uđe u oba sveta.

Režija i scenski izgled - estetika Verone oblikovana sa merom i ukusom

Režiju i ove predstave potpisuje Jurij Aleksandrov, što je dodatno omogućilo da se kroz dva uzastopna izvođenja jasnije sagleda širina njegovog rediteljskog pristupa. Nakon sveta druidske Galije u Normi, ovoga puta nas uvodi u potpuno drugačiju atmosferu - renesansnu Veronu, oblikovanu sa mnogo osećaja za estetiku, scensku eleganciju i dramsku meru.

Scenografija, dodatno obogaćena pažljivo doziranom upotrebom vizuelnih efekata, izuzetno sugestivno je dočarala atmosferu Verone i od prvog trenutka uvukla publiku u dramski tok priče. Estetski sklad scene nije služio samo kao dekorativni okvir, već kao aktivan element pripovedanja koji je produbljivao emotivni naboj predstave. Poseban utisak ostavio je celokupan ansambl (hor i solisti) koji je večeras bio suočen sa još zahtevnijim scenskim zadacima nego prethodne večeri. Uz visoke vokalne zahteve partiture, izvođači su morali da pokažu i značajnu fizičku spremnost kako bi izneli intenzivne koreografske sekvence sa istom preciznošću i energijom sa kojom su gradili muzičku liniju svojih uloga. Upravo je spoj klasično postavljene režije i koreografije oslonjene na elemente klasičnog baleta predstavljao jedno od najuspelijih rešenja ove produkcije, donoseći predstavi eleganciju, dinamiku i stilsko jedinstvo koje je u potpunosti odgovaralo njenom romantičnom i tragičkom karakteru. Ni večeras ne mogu da ne pomenem sjajne kostime, koji su svojom elegancijom, raskoši i vernošću epohi dali dodatnu punoću scenskoj slici, zaokruživši vizuelni identitet predstave i doprinoseći tome da publika još snažnije uroni u priču.

Orkestar i dirigentsko vođstvo - muzikalnost koja nosi celu dramu

Orkestar je i večeras pokazao izuzetnu umetničku spremnost, a utisak je da je u Gunoovom „Romeu i Juliji” zvučao čak još sigurnije, ujednačenije i muzikalno zrelije nego prethodne večeri u „Normi”. Dirigovanje Maksima Valjkova odlikovala je precizna kontrola tempa, pažljivo nijansirana dinamika i veoma razvijen osećaj za disanje sa scenom, zahvaljujući čemu je čitava predstava tekla prirodno i organski. Posebno je bilo upečatljivo koliko je orkestar uspevao da zadrži transparentnost zvuka čak i u najpunijim ansambl scenama, ne narušavajući balans sa pevačima, već im pružajući stabilan i muzikalno inspirativan oslonac. Gudаčki korpus doneo je toplinu i lirsku mekoću karakterističnu za Gunoa, dok su duvači svojim elegantno oblikovanim frazama dodatno obogatili orkestarsku paletu boja. U velikim dramatskim kulminacijama ansambl je pokazao punu snagu i homogenost, ali bez grubosti ili preterivanja, ostajući dosledan stilu partiture. Ovako kvalitetno, disciplinovano i istovremeno emotivno živo izvođenje zaista je podsetnik koliko bi beogradska publika bila srećna kada bi češće imala priliku da sluša ovakav nivo operskog muziciranja.

Hor - kompaktan ansambl velike scenske i muzičke snage

Iako brojčano nije veliki, hor je i ove večeri pokazao koliko kvalitet izvođenja može da nadomesti samu masovnost ansambla. Nakon veoma zapaženog nastupa u „Normi”, utisak je da su večeras delovali još sigurnije, homogenije i scenski ubedljivije. Posebno je imponovala preciznost horskog zvuka - glasovne deonice bile su jasno profilisane, međusobno uravnotežene i stilski potpuno usklađene sa lirskim karakterom Gunoove partiture. Upečatljivo je bilo i to kako ansambl uspeva da menja emocionalni registar - od svečanih i raskošnih scena do trenutaka snažne dramske napetosti - bez gubitka kompaktnosti zvuka i jasnoće muzičke fraze. Upravo takva kombinacija vokalne stabilnosti, scenske pokretljivosti i izražajne preciznosti učinila je da hor i ove večeri ostavi izuzetno snažan umetnički utisak. Posebno ne mogu da ne pomenem koliko su briljirali u delu „Ô jour de deuil! Ô jour de larmes”, gde je hor zvučao izuzetno potresno i sugestivno, donoseći snažan talas kolektivnog bola i tragedije koji je zaokružio jednu od emotivno najintenzivnijih scena večeri.

Solisti - ansambl bez slabe karike

Sergej Aleščenko je u ulozi Romea pokazao izvođenje koje je, iako potiče od pevača koji je u zrelim godinama, delovalo potpuno sveže, elastično i lišeno bilo kakvog „tereta iskustva” koji bi mogao da uspori ili oteža interpretaciju. Naprotiv, utisak je bio da se radi o umetniku koji u ovaj repertoar ulazi sa lakoćom i prirodnom muzikalošću jer mu uloga pripada po prirodi vokalnog senzibiliteta. Od prvih scena bilo je očigledno da Aleščenko poseduje stabilan legato i vrlo kontrolisanu vokalnu tehniku, zahvaljujući kojoj je Romeo oblikovan bez napora i bez osećaja zamora u frazi. Upravo ta vokalna rasterećenost učinila je da se ne primeti nikakva razlika između fizičke zrelosti pevača i mladalačke energije koju uloga zahteva - sve je zvučalo prirodno, spontano i scenski uverljivo. Utisak nije pokvarilo ni to što na krajnjim visinama gubi prirodni vibrato jer su visine izvedene i izdržane stabilno.

Evgenija Kravčenko je u ulozi Julije donela zaokruženo i ubedljivo izvođenje koje je odmah privuklo pažnju prirodnošću i pevanjem koje teče „iz jednog daha”. Reč je o lirski oblikovanom sopranu sigurne tehničke osnove, ali i izraženog osećaja za frazu i muzički smisao, što u Gunoovoj muzici dolazi posebno do izražaja. Pevački utisak bio je izgrađen na lepom, tečnom legatu, pa Julija u svakom trenutku ima zaokruženu, pevački logičnu liniju. Posebnu snagu donose tihi, intimni mezzo-voce momenti, gde se emocija ne nameće, već se koncentriše u tonu, bez ijednog efekta viška. U visinama je ostala sigurna i stabilna, bez tvrdoće i napetosti, sa svetlim, ali prirodno toplim tonom koji nosi emociju. Dinamika je široko kontrolisana - od gotovo nestvarno tihih pianissima do punijih vrhova, ali bez ikakvog forsiranja. Meni lično posebno snažan utisak ostavila je scena iz IV čina „Dieu! Quel frisson… Amour, ranime mon courage”, u kojoj se emotivna linija potpuno prelama ka tragičnom ishodu. Tu Kravčenko pokazuje najviši stepen koncentracije izraza, sa izraženijom unutrašnjom napetošću i finim nijansiranjem fraze, što tu scenu izdvaja kao emotivni vrhunac njene interpretacije.

Zaokružujući podelu, može se reći da je kompletan ansambl bio fenomenalan, bez izuzetka i bez slabih karika, a ja ću izdvojiti još nekoliko umetnika koje lično želim posebno da pomenem, iako svaka pojedinačna uloga zaista zaslužuje pažnju.

Georgij Sologub kao Grof Kapuleti ostavio je utisak figure koja prirodno vlada scenom čim se pojavi, sa autoritetom koji ne deluje nametnuto, već prosto prisutno, dok je vokalna sigurnost toj slici davala dodatnu težinu. Posebno se izdvajao njegov odnos sa Julijom - ljubav između oca i ćerke u svakoj njihovoj zajedničkoj sceni bila je izuzetno uverljivo i emotivno doneta, sa toplinom koja je odnos činila potpuno živim i prirodnim. Upravo zbog toga scena u kojoj Julija ispija otrov dobija dodatnu snagu, jer Sologub veoma verno prenosi očaj i slom oca suočenog sa gubitkom ćerke, ostavljajući jedan od emotivno najjačih utisaka u predstavi.

Kiril Ivanov kao Fratar Lorenco ostavio je snažan utisak veoma ekspresivnim i emotivno bogatim tumačenjem, uspevajući da liku podari istovremeno i duhovni autoritet i snažnu ljudsku dimenziju. Njegov bas lepe, tamne boje zvučao je sigurno i izražajno tokom cele predstave, dok je glumački bio izuzetno prisutan i sugestivan u svakoj sceni. Ivanov je veoma uspešno doneo složenost fratara koji, vođen najboljim namerama, postaje jedan od ključnih saučesnika u tragediji koja se neumitno razvija.

Karolina Šapovalova kao Stefano prijatno me je iznenadila jer je i u kratkoj pojavi uspela da ostane u prostoru, ne kao dekor, nego kao mali, ali živ scenski impuls koji se primećuje, uz koloraturni lirski sopran koji je bio zaista izuzetno lep i ujednačen u kvalitetu pevanja. U svojoj ariji, iako pisanoj za mecosopran, Šapovalova je uspela da donese dospadljiv izraz koketirajući sa publikom. Stabilno je izvela visinu koja mecosopranima često predstavlja problem u ovoj ariji.

Natalija Kočubej kao Gertuda ostavila je utisak izvođača koji ne izlazi u prvi plan, ali drži scenu stabilnom; to je bila ona vrsta diskretne sigurnosti koja se više oseti nego što se vidi. Iako u ulozi dadilje nema velikog prostora, Kočubej je tu rolu iznela sa kvalitetom i prisustvom koji su bez teškoće mogli da pariraju i nosiocima najvećih partija, dajući svakom svom pojavljivanju posebnu punoću i scensku težinu.

Leontij Saljenski kao Tibald ostavio je veoma snažan utisak svojim lepim tenorom sigurnih i prodornih visina, koje su njegovom nastupu davale dodatnu energiju i dramatiku. Na sceni je izuzetno uverljivo dočarao Tibaldovu nepomirljivu mržnju prema Montekima, gradeći lik kroz stalnu unutrašnju napetost, impulsivnost i gotovo opipljiv bes. Saljenski je uspeo da Tibalda predstavi ne samo kao agresivnog protivnika, već kao čoveka potpuno obuzetog porodičnom čašću i netrpeljivošću, što je svako njegovo pojavljivanje činilo snažnim i scenski veoma efektim.

Opšti utisak - retka privilegija za beogradsku publiku

Dva uzastopna dana sa istim teatrom, dve potpuno različite opere i dva večernja iskustva koja su podsetila koliko opera može biti velika kada iza nje stoji ozbiljan ansambl, jasna umetnička vizija i ono najvažnije - visok izvođački standard. Iz Madlenijanuma sam i ove večeri izašao sa osećajem zahvalnosti što je beogradska publika imala priliku da prisustvuje gostovanju ansambla koji očigledno neguje ozbiljan umetnički nivo i duboko razumevanje operske tradicije. A upravo takvi susreti ostaju važni ne samo kao lepo veče u pozorištu, već i kao podsetnik na to kako opera zaista može i treba da zvuči i izgleda.