Una voce poco fa - belkanto jutro u Atrijumu Narodnog muzeja

Ulazak u Narodni muzej Srbije ovog prepodneva pratio je izvestan organizacioni nesklad, pre svega zbog zatvorenog Trga republike i nedovoljno jasnih uputstava i informacija od strane muzeja. Taj početni utisak, međutim, nije bitnije uticao na ono što je usledilo: koncert mecosoprana Martine Koljenšić ubrzo je uspostavio sopstvenu meru i usmerio pažnju tamo gde je i trebalo da bude - na muziku. Program je bio jasno profilisan unutar belkanto estetike, sa logičnim težištem na Rosiniju i Donicetiju, uz uvodni okvir u Mocartu i završni u Beliniju, čime je zaokružena stilski koherentna i promišljeno koncipirana celina.

Martina Koljenšić koncert je otvorila arijom „Mi tradì quell’alma ingrata” iz opere Don Giovanni, postavljajući interpretativni okvir koji se oslanja na jasnoću fraze i kontrolisanu ekspresiju. Njen pristup Dona Elviri bio je više introspektivan nego dramatičan - naglasak nije bio na spoljašnjem efektu, već na unutrašnjem konfliktu, što je rezultiralo stilskom umerenošću koja ovom repertoaru savršeno odgovara. Nakon toga usledio je duet „Sull’aria… che soave zeffiretto” iz opere Le nozze di Figaro, u kom joj se pridružila sopran Olivera Gočanin. Izvođenje je bilo izuzetno usklađeno i muzički zaokruženo, uz savršenu ravnotežu glasova koji su se prirodno stopili u jedinstvenu celinu, doprinoseći upečatljivom i efektno oblikovanom interpretativnom trenutku.

Središnji deo programa bio je posvećen Rosinijevom opusu. U ariji „Una voce poco fa” iz opere Il barbiere di Siviglia, Martina je demonstrirala izuzetnu lakoću i preciznost u izvođenju koloratura, uz siguran tempo i izraženu ritmičku razigranost. „Contro un cor che accende amore”, iz iste opere, dodatno je istakla njenu sklonost ka precizno vođenim frazama i jasno artikulisanoj muzičkoj liniji. Gošća Olivera Gočanin predstavila se Rosinijevom pesmom „La fioraia fiorentina” iz ciklusa Péchés de vieillesse, u kojoj je do izražaja došla njena prirodna toplina i neposrednost izraza. Interpretacija je bila oblikovana kroz izražajnu boju i stabilnost tona, uz fino nijansiranje muzičke linije koje je doprinelo zaokruženom i uverljivom izvođenju. Vrhunac tehničkih zahteva za Martinu došao je sa „Non più mesta” iz opere La Cenerentola. Arija je izvedena sigurno, sa jasno postavljenim frazama i savršeno kontrolisanim bravurama, uz vrlo ujednačen i tehnički suveren nastup koji je potvrdio stabilnost i sigurnost u zahtevnom završnom segmentu ovog dela programa.

Donicetijev blok doneo je dva različita, ali podjednako zaokružena umetnička pristupa, u skladu sa tipom glasa i karakterom odabranih arija. Olivera je u ariji „O luce di quest’anima” iz opere Linda di Chamounix ponudila stabilnu i muzikalno urednu interpretaciju, sa jasnom vokalnom linijom i izraženim osećajem za stil. U ariji „Regnava nel silenzio” iz opere Lucia di Lammermoor oblikovala je lik kroz priču i emociju, više oslonjena na bel canto izražajnost nego na spoljašnju dramatiku, uz dosledan osećaj mere i elegancije. Martina je u sceni „Fia dunque vero… O mio Fernando” opere La Favorita pokazala izražen osećaj za dramaturgiju i pažljivo oblikovane dinamičke lukove, uz sve prisutniju dubinu izraza koja prirodno odgovara mecosopranskom repertoaru. Koncert je zaokružila arijom „Ascolta! Se Romeo t’uccise un figlio” iz opere I Capuleti e i Montecchi, u kojoj je njen glas dobio dodatnu težinu i ozbiljnost, uz zadržanu kontrolu fraze i linije.

Za klavirom, Strahinja Đokić pokazao se kao izuzetno pouzdan i muzikalan partner, koji je sa velikom pažnjom pratio obe pevačice. Njegovo sviranje nije težilo isticanju, već je bilo u potpunosti podređeno muzičkom toku i vokalnim interpretacijama, stabilno, stilski promišljeno i u funkciji solista - što je u ovakvom programu od presudnog značaja. Ipak, neophodno je napomenuti da bi klavir, imajući u vidu značaj i broj koncerata koji se održavaju u atrijumu Narodnog muzeja, kao i njihov doprinos kulturnom životu Beograda, zaslužio znatno veću pažnju u pogledu redovnog štimovanja.

Ovaj koncert bio je oblikovan kroz pažljivo odabran i izuzetno zahtevan program, koji je u potpunosti došao do izražaja kroz sigurne, uverljive i muzikalno promišljene interpretacije. Izvođači su uspeli da održe visok nivo izraza i koncentracije tokom čitavog nastupa, pretvarajući kompleksan repertoar u skladnu i zaokruženu muzičku celinu. Na opšte zadovoljstvo publike, koncert je ostavio snažan umetnički utisak i osećaj istinskog uživanja u muzici.