Belinijeva Norma u Madlenijanumu - večе belkanta koje potvrđuje da će opera zauvek ostati živa umetnost

Znate ono uzbuđenje pred retka operska izvođenja kojima se čovek raduje nedeljama unapred - ne samo zbog samog naslova, već zbog osećaja da ga očekuje nešto posebno, nešto što prevazilazi rutinu i opersku prosečnost na koju je beogradska publika često osuđena?

Upravo sa takvim uzbuđenjem uputio sam se u Madlenijanum na gostovanje Sankt Peterburg Opere i izvođenje Belinijeve Norme. Euforičan, sa velikim očekivanjima i iskrenom željom da ponovo uživo čujem jedno od najzahtevnijih dela belkanto repertoara, seo sam u gledalište sa osećajem da prisustvujem događaju koji se ne propušta. Već nakon prvih taktova bilo je jasno da taj osećaj nije prevario.

Produkcija i režija - klasična estetika u službi drame

Režiju potpisuje Jurij Aleksandrov, čije je čitanje Norme ostalo verno duhu dela, ali istovremeno dovoljno živo i scenski promišljeno da ni u jednom trenutku ne sklizne u muzejski statičnu interpretaciju. Upravo u tome leži najveća vrednost ove postavke - u sposobnosti da klasičnu opersku estetiku predstavi savremenoj publici bez potrebe za nasilnim reinterpretacijama. Poseban doprinos ukupnom utisku dale su i koreografije: kako solistički likovi, tako i hor, bili su precizno i upečatljivo scenski vođeni, sa jasno uvežbanim pokretom koji je dodatno naglasio dramatiku i dinamiku predstave.

Scenski koncept veoma uspešno dočarava Galiju pod rimskom vlašću, sa jasnim osećajem istorijskog prostora i atmosfere druidskog sveta u kojem se odvija drama. Produkcija je vizuelno bila veoma efektna, ali nikada prenatrpana; scenografija je funkcionisala kao okvir koji podržava muziku i odnose među likovima, a ne kao element koji pokušava da dominira predstavom.

Neću preskočiti ni kostime - pažljivo stilizovani, raskošni i veoma funkcionalni u dramaturškom smislu. Njihova estetika dodatno je naglašavala ritualni i gotovo mitski karakter opere, uspešno upotpunjujući viziju sveta na početku rimske dominacije nad Galijom. Sve zajedno ostavljalo je utisak produkcije koja sa puno poštovanja pristupa Belinijevom delu i njegovoj poetskoj atmosferi.

Orkestar i dirigentsko vođstvo - belkanto u punom sjaju

Orkestar pod dirigentskom palicom Aleksandra Gojhmana ostvario je izvođenje koje se može nazvati istinski stilskim uspehom. Iskreno govoreći, kod nas nisam čuo lepše izvedenog Belinija. Od prvih orkestarskih fraza bilo je jasno da ansambl razume specifičnu estetiku belkanta - dugačku kantilenu, transparentnu teksturu i onu suptilnu fleksibilnost tempa koja ovoj muzici daje osećaj prirodnog disanja. Zvuk orkestra bio je izuzetno ujednačen, sa toplim gudačima i veoma preciznim duvačima koji su posebno doprinosili lirskim trenucima partiture. Dinamički balans bio je pažljivo kontrolisan, pa orkestar ni u jednom trenutku nije prekrivao pevače, već ih je podržavao sa osećajem za frazu i vokalnu liniju - što je kod Belinija od presudnog značaja. Posebno je impresivna bila sposobnost da se održi kontinuirana muzička tenzija u sporijim odlomcima, bez gubitka dramaturške energije. Upravo zahvaljujući takvom vođenju, Belinijeve beskrajne melodijske linije dobijale su punoću i emotivnu težinu koja ovu muziku čini toliko posebnom.

Hor - kompaktan i siguran oslonac predstave

Hor je tokom čitavog izvođenja ostavljao veoma snažan utisak. Intonativno siguran, ritmički precizan i odlično uigran, funkcionisao je kao stabilan oslonac celokupne muzičke strukture predstave. Posebno je bila primetna homogena zvučna slika u masovnim scenama, gde je hor uspevao da zadrži jasnoću i punoću tona bez gubitka artikulacije. Pored tehničke sigurnosti, hor je pokazao i izraženu dramsku angažovanost. U scenama koje zahtevaju kolektivnu energiju i ritualnu monumentalnost, uspešno je gradio atmosferu napetosti i zajedničkog naboja, dodatno pojačavajući osećaj antičke tragedije koji prožima čitavu operu.

Solisti - između belkantističke elegancije i vokalne nesigurnosti

Marija Bočmanova kao Norma bila je apsolutni centar večeri. Već od njenog prvog pojavljivanja bilo je jasno da u potpunosti vlada i vokalnim i dramskim aspektima ove zahtevne role. Pokretljiv glas, sa bogatim srednjim registrom i sigurnim visinama, omogućio je interpretaciju koja je istovremeno bila tehnički precizna i emotivno snažna. Ariju „Casta Diva“ izvela je sa izuzetnom kontrolom daha, besprekornim legato linijama i pažljivo oblikovanim dinamičkim nijansama. Fraze su tekle prirodno, sa gotovo hipnotišućom muzikalnošću.

Larisa Pominova kao Adalđiza je donela fenomenalan mecosopran - topao, pun i veoma ujednačen kroz sve registre. Njena interpretacija bila je prožeta lirskom nežnošću, ali i dovoljnom vokalnom snagom da ravnopravno učestvuje u velikim ansambl scenama sa Normom. Posebno je upečatljiv bio duet „Mira, o Norma“ u kome su se glasovi izuzetno lepo stapali, stvarajući onu specifičnu belkantističku zvučnu eleganciju koja predstavlja srce ove opere. Jedina eventualna zamerka mogla bi se odnositi na italijanski izgovor, u kome se povremeno osećalo njeno rusko poreklo, mada to nije značajnije umanjilo ukupni umetnički utisak.

Soslan Gagijev u ulozi Polionea, po mom mišljenju, nije uspeo da dostigne vokalni i stilistički nivo koji ova partitura podrazumeva. Iako je scenski bio prisutan i korektno se kretao kroz dramske situacije, vokalni aspekt ostavljao je utisak opreza i neretko ograničene slobode u fraziranju. Posebno u vrhuncima partiture, gde Belini piše zahtevne, izložene visine za tenor, čulo se da interpretacija ne dolazi do pune ekspresivne i tehničke sigurnosti koju ova uloga traži. Beograd, na moju veliku žalost, i posle ovog izvođenja ostaje uskraćen za tenorske visine napisane u ovoj partituri.

Aleksandar Korjakov kao Orovezo ostavio je utisak mladog basa kojem još nedostaje volumena i tamnije boje u donjem registru. Takođe je prisutna karakteristična „ruska knedla“ u vokalnoj produkciji, odnosno zatvoreniji, grleniji ton sa manje slobodnog rezonantnog otvaranja, što utiče na probojnost i čistoću zvučne slike. Ipak, uloga je izvedena korektno i sa jasnom namerom da se interpretativno odgovori na dramske zahteve partiture, što ostavlja prostor za vokalno sazrevanje u budućim nastupima.

Opšti utisak - snažan umetnički doživljaj uz neujednačene solističke nastupe

Iako su solističke interpretacije bile neujednačene i nisu u svim slučajevima dosegle tehnički i stilistički ideal koji Belinijeva Norma zahteva, celokupno veče ostavlja izuzetno snažan i pozitivan utisak. Snaga produkcije, promišljena režija i pre svega orkestar koji je pružio istinski stilizovano i muzikalno čitanje belkanta, podigli su izvođenje na visok umetnički nivo.

Upravo zato, uz iskreno zadovoljstvo nakon ove Norme, sa velikim interesovanjem i radošću očekujem sutrašnje izvođenje Romea i Julije u interpretaciji istog teatra, uz nadu da će ansambl i u tom naslovu održati isti nivo umetničke doslednosti, scenske uverljivosti i stilskog promišljanja.