Propadanje kulture u Srbiji: Dno pod imenom „Krcko Oraščić“

U petak, 9. januara 2026. godine, gledao sam prvu predstavu ove godine - Krcka Oraščića. Nisam samo izašao razočaran. Izašao sam sa osećajem da je neophodno da se o ovome javno govori. Taj utisak me je i naveo da pokrenem ovaj blog, jer smatram da savremeno kulturno okruženje u Srbiji očajnički vapi za kritičkim mišljenjem publike koja zna šta sluša i gleda.

Ne zato što očekujem savršenstvo (jer ono u umetnosti ne postoji) već zato što je ono što se danas kod nas nudi kao klasična muzika i baletski spektakl postalo poražavajuće slabo, nemarno i beživotno. Do te mere da se čovek s pravom zapita: Da li je pad kvaliteta u Srbiji dotakao dno, ili još uvek kopamo?

Photo: Mladen Mihailović, Balet Krcko Oraščić, Srpsko narodno pozorište Novi Sad

Dva „Krcka“, nijedan Čajkovski.

U Srbiji danas imamo dva Krcka Oraščića: Jedan u Beogradu i jedan u Novom Sadu. U muzičkom smislu, oba predstavljaju tužan dokaz da se klasična muzika ovde više ne doživljava kao kulturna vrednost, već kao rutina, administrativna obaveza i povod za prodaju karata.

I ono što je najporaznije - Ni jedan ni drugi ne zvuče kao Čajkovski.

Zvuče kao bleda imitacija, kao kopija kopije, kao orkestarska senka koja stalno kasni za samom sobom. Čajkovski u Srbiji ne zvuči romantično, svečano ni raskošno. Zvuči mutno, prljavo, bez boje, bez jasne linije, bez stila. Kao da ga svira ansambl kome je potpuno svejedno da li izvodi Krcka Oraščića ili čita note na školskom času s lista.

A onda pređeš granicu. 

U Zagrebu, Čajkovski zvuči onako kako treba: Jasno, artikulisano, sa dinamikom, frazom i intonacijom koja ne ostavlja prostor za izgovore. Ne zato što su tamo s neba pali geniji, već zato što je tamo i dalje normalno da orkestar zna šta svira, da dirigent zna šta traži i da se na zvuku ozbiljno radi. Tamo se zna: Ovo je Čajkovski, ovo je tradicija, ovo je repertoar koji ne trpi nemar.

Kod nas, međutim, kao da smo prihvatili novu kulturnu normu: Nije bitno kako zvuči, bitno je da se odsvira.

Moralna odgovornost ili potpuna utrnulost?

Zato se nameće pitanje - Ne kao uvreda, već kao poslednji pokušaj da se prizove savest: Kako dirigenti i muzičari ne osećaju nikakvu moralnu odgovornost prema ovoj muzici? Kako je moguće uzeti delo takve preciznosti, elegancije i unutrašnje logike i pretvoriti ga u zvučnu zbrku koja ponekad liči na probu, ponekad na pogađanje, a ponekad na najgoru vrstu profesionalizma: Onu u kojoj znaš da ne radiš dobro, ali te nije briga? Moguća su samo dva objašnjenja, meni oba jednako porazna:

1. Da su muzičari postali gluvi i otupeli;

2. Ili da pretpostavljaju da je i publika gluva, da neće primetiti razliku i da će aplaudirati svemu što nosi naziv Krcko Oraščić.

   
   

Publika nije glupa i to je problem! Publika plaća karte. Dolazi zbog praznika, zbog tradicije, dovodi decu, prijatelje, ponekad i goste iz inostranstva. A dobija zvuk koji je indirektno vređa, zvuk koji kao da poručuje: „Šta ti znaš šta je muzika“.

Ali mnogi primete. Ne samo da primete već ih bude sramota.

Sramota što su došli.

Sramota što su nekoga poveli.

Sramota što su želeli da čuju klasiku, a dobili nešto između papazjanije i školske priredbe.

O baletu neću mnogo, a mogao bih. Mogao bih da kažem da bismo i tu od komšija imali šta da naučimo. Ono što se kod nas igra uz ovu muziku izgleda kao da je zaglavljeno u prošlom veku: Zastarele koreografije, slaba sinhronizacija, estetska tromost. I pored toga, vidi se talenat. Mladi igrači se bore da iznesu nešto lepo, da udahnu smisao onome što rade. I upravo je to najtragičnije: Gledati kako se talentovani ljudi muče da izgrade umetnost dok ih zvuk iz orkestarske rupe neumoljivo vuče nazad u prosečnost.

Najstrašnije: Navikli smo se. Najveća tragedija nije čak ni slab kvalitet. Najstrašnije je što je sve ovo postalo normalno. Na Krcka Oraščića se ide „reda radi“, bez ikakvog očekivanja da će se čuti muzika onako kako treba. Kao da je normalno da Čajkovski bude razmazan, bez napona, bez fraze, bez stila. Ali Čajkovski nije dekoracija. Nije pozadinska muzika uz svetleću jelku. Čajkovski je dokaz da kultura postoji i da je čovek sposoban da stvori nešto uzvišeno. Kada ga izvodimo ovako i kada na ovakvo izvođenje ćutimo, ne vređamo samo Čajkovskog. Vređamo samu ideju kulture.