Verdijev Bal pod maskama u Berlinu - vrhunsko muzičko izvođenje u kontrastu sa modernim eksperimentom

U Berlinu me je ovog puta zateklo izvođenje koje se nikako ne uklapa u rutinu operskih večeri. Slušao sam Verdijev Bal pod maskama u Berlinskoj državnoj operi i to sa izuzetnom podelom, za koji su karte bile rasprodate gotovo u trenutku kada su puštene u prodaju - punih godinu dana unapred i to za svega dvadeset minuta. Već sama ta činjenica govori o interesovanju koje ova produkcija izaziva, ali i o očekivanjima koja je neminovno prate.

Ono što se, međutim, dogodilo na sceni nije ostalo u okvirima očekivanog - naprotiv, izvođenje je vrlo brzo pokazalo da je sa muzičke strane reč o dometu koji prevazilazi puku atraktivnost podele i prerasta u iskustvo koje se dugo pamti, dok produkcijski za sobom ostavlja vrlo podeljena mišljenja.

Produkcija - moderna vizija koja izaziva različite utiske

Ukoliko, poput mene, niste ljubitelj modernih nemačkih produkcija, ovaj deo možete slobodno preskočiti. Ovu režiju potpisuje Rafael R. Villalobos i sa njom debituje u Berlinskoj državnoj operi. Njegovo tumačenje donosi niz savremenih reinterpretacija: radnja je smeštena u Americi osamdesetih godina, gde Rikardo nakon izborne kampanje postaje guverner, dok je Renato njegov šef kabineta. Oskar je preoblikovan u rodno radoznalo dete Renata i Amelije, a pitanje Ulrikine rase obrađeno je na način gde je predstavljena kao bela žena koja je otkrila tržišnu priliku nastalu sa pojavom kablovske televizije - televizijska tumačenja tarot karata - i koja bez skrupula koristi crnu dvojnicu za tu svrhu. U scenu bala ubačen je motiv alternativnih okupljanja pripadnika LGBTQ+ zajednice i njihove borbe za slobodno izražavanje. Scenografiju uglavnom čini betonska državna sala sa rupom u plafonu, razbijene neonke, jedan automobil i mnoštvo televizora koji se uključuju i isključuju, uz kablovske programe koji koji se plasiraju širokim narodnim masama. Kostimi, s druge strane, veoma uverljivo oslikavaju vreme i mesto u koje je reditelj smestio radnju, iako je takva koncepcija, po mom mišljenju, promašena.

Ipak, sve navedeno ni najmanje nije uticalo na ono zbog čega je sala zapravo bila puna i zbog čega smo svi došli - muzike. I sada prelazimo na najbolji deo.

Orkestar i dirigentsko vođstvo - vrhunska kontrola i stil

Pod dirigentskom palicom Enriquea Mazzole koji takođe debituje u ovoj kući, orkestar je ostvario izvođenje koje se može nazvati referentnim. Već od same uvertire bilo je jasno da nas očekuje interpretacija visokog stilskog integriteta - transparentna orkestarska tekstura, precizno artikulisane fraze i savršeno izbalansirana dinamika stvorili su zvučnu sliku koja odiše elegancijom.

Mazzola je demonstrirao izuzetnu kontrolu nad fraziranjem, uz jasno razumevanje Verdijevog vokalno-instrumentalnog balansa. Orkestar je disao sa pevačima, nikada ih ne prekrivajući, već ih podržavajući sa osećajem za meru i stilsku autentičnost. Posebno je impresivna bila sposobnost da se u ansambl scenama održi jasnoća slojeva i dramska tenzija bez gubitka muzikalnosti.

Hor - muzička i dramska snaga ansambla

Hor je bio na izuzetnom nivou - intonativno siguran, ritmički precizan i zvučno kompaktan kroz čitavo izvođenje. Posebno se izdvojio već na samom početku, nakon uvertire, gde je muški deo hora u odlomku „Posa in pace, a’ bei sogni ristora“ zazvučao izuzetno ujednačeno, puno i stilski zaokruženo, postavljajući visoke interpretativne standarde za ostatak večeri.

Ipak, ključna vrednost ovog hora nije bila samo u tehničkoj besprekornosti, već u njegovoj izraženoj dramskoj funkcionalnosti. U scenama koje zahtevaju kolektivnu energiju i monumentalnost, hor je nosio zvučnu i emotivnu težinu dela sa velikom sigurnošću i autoritetom. U celini posmatrano, hor je ostavio izuzetno snažan utisak u ansamblu - ne samo kao pouzdan izvođački aparat, već kao aktivan i značajan nosilac dramaturškog toka, koji je u velikoj meri doprineo ukupnom umetničkom doživljaju predstave.

Solisti - briljantna podela u savršenom međusobnom skladu

Anna Netrebko kao Amelija još jednom je potvrdila svoj status umetnice koja dominira savremenom operskom scenom. Njena interpretacija bila je istovremeno vokalno raskošna i emocionalno duboko proživljena. Glas u punoj zrelosti - bogat srednji registar, sigurne i blistave visine, uz savršeno vođenu legato liniju - omogućio joj je da frazu oblikuje sa izuzetnom muzikalnošću i izražajnom finesom. Njena kontrola daha i sposobnost dinamičkog nijansiranja dali su liku Amelije slojevitost i autentičnost.

Arija „Ma dall’arido stelo divulsa“ izazvala je gotovo eruptivnu reakciju publike - ovacije i dugotrajan aplauz, svedočeći o snažnom neposrednom utisku njenog izvođenja. Nasuprot tome, u ariji „Morro, ma prima in grazia“ ostvarila je intimniji, introspektivni vrhunac večeri: interpretacija takve emotivne koncentracije i izražajne suptilnosti da je, bez ikakvog preterivanja, kod mene izazvala suze. Scenski, reč je o prisustvu koje ne ostavlja prostor ravnodušnosti - magnetično, sugestivno i u potpunosti u službi drame.

Charles Castronovo kao Rikardo pružio je interpretaciju zadovoljavajućeg umetničkog nivoa. Njegov tenor odlikuje se jasnoćom i sigurnošću u gornjem registru, uz fraziranje koje je logično i muzikalno zaokruženo. Glumački je uverljiv i prirodan, pa je njegov Riccardo tehnički potpuno zaokružen lik. Ipak, u poređenju sa ostatkom impresivne podele, njegov nastup nije ostavio jednako snažan utisak - otpevao je sve što partitura zahteva, ali lično mi nije pružio vrhunac emotivnog utiska koji su dostigle njegove kolege.

Sa druge strane Amartuvshin Enkhbat kao Renato pružio je izuzetno snažnu interpretaciju. Njegov bariton nosi potrebnu težinu i tamnu boju, uz stabilnu emisiju i sigurnu projekciju. Vokalno, reč je o umetniku izuzetnog kvaliteta - bariton bogatog i izražajnog zvuka, koji se u potpunosti uklapa u najviše izvođačke standarde večeri. U ključnim trenucima, posebno u arijama, pokazao je sposobnost gradacije izraza od introspektivne kontrole do punog dramskog naboja, bez gubitka vokalne stabilnosti.

Posebno je upečatljiv bio njegov odnos u ansamblu sa Annom Netrebko - vokalno su delovali izuzetno usklađeno, gotovo ravnopravno u kvalitetu i izražajnoj snazi, čime su njihove zajedničke scene dobile dodatnu težinu i uverljivost.

Anna Kissjudit kao Ulrika oduševila je već samim kvalitetom svog mecosoprana - glas topao, bogat i tamno obojen, sa impresivnom dubinom, izraženom projekcijom i autoritetom u donjem registru. Njena interpretacija bila je sugestivna, atmosferična i vokalno izuzetno sigurna, ostavljajući snažan utisak već u kratkom, ali značajnom pojavljivanju.

Enkelejda Kamani je u ulozi Oskara zablistala sa izuzetnom lakoćom, vokalnom preciznošću i prefinjenom stilskom elegancijom. Njen sopran, svetao i pokretan, odlikuje se tehničkom sigurnošću, uz bravurozno izvedene ukrase i pokretljive fraze. Pored izvanrednog pevačkog ostvarenja, pokazala je i visok glumački domet, u potpunosti oživljavajući lik u skladu sa rediteljskom vizijom, koja za Oskara nimalo nije bila naivna, donoseći na scenu njegovu punu izražajnost.

Opšti utisak - muzički ideal kome treba težiti

Sa muzičke strane ovo izvođenje Bala pod maskama predstavlja primer kako opera treba da zvuči na najvišem nivou. Savršeno izbalansiran orkestar pod vođstvom dirigenta koji u potpunosti razume Verdijev stil, hor koji nosi i muzičku i dramsku strukturu, i solisti koji ne samo da odgovaraju zahtevima partiture, već joj daju dodatnu dimenziju - sve to zajedno stvara iskustvo koje prevazilazi uobičajene okvire operske večeri.

Utisak nakon izlaska iz sale bio je jasan: prisustvovali smo nečemu izuzetnom, gotovo nedodirljivom u svojoj muzičkoj celovitosti. A za mene lično, činjenica da sam još jednom imao priliku da uživo slušam Annu Netrebko nosi posebnu težinu - to je iskustvo koje svaki put iznova potvrđuje zašto se njen umetnički izraz doživljava kao svojevrsna magija. Iako su produkcijski elementi izazvali različite reakcije, nijedan detalj nije mogao da umanji veličinu muzičkog doživljaja. Ovo je veče koje ne ostaje samo u sećanju, već postaje merilo sa kojim ćemo porediti buduća operska iskustva.