Aida u Novom Sadu - jubilej u znaku snažnih individualnih dometa

Izvođenje Verdijeve Aide u Srpskom narodnom pozorištu ovog puta nosilo je dodatnu težinu - obeležavanje jubileja prvakinja opere: Danijele Jovanović, koja proslavlja 30 godina umetničkog rada, i Jelene Končar, koja obeležava 25 godina karijere, umetnica koje su godinama oblikovale ovu scenu. Takav okvir prirodno usmerava pažnju na izvođače, ali istovremeno otvara i pitanje ukupnog umetničkog dometa predstave.

Produkcija - prepoznatljiv rukopis sa upečatljivim vizuelnim trenucima

Već na prvi pogled evidentno je da je reč o režiji Aleksandra Nikolića, čiji se autorski rukopis jasno prepoznaje u dosledno oblikovanom scenskom jeziku. Produkcija je promišljeno i skladno osmišljena, sa nizom vizuelno upečatljivih scena koje ostavljaju snažan utisak. Izdvojio bih ritualno prinošenje žrtve bika pred Radamesov odlazak u borbu, kao i završnu scenu njegovog zatvaranja u grobnicu, koje zaista oduzimaju dah i zaokružuju dramski luk predstave. Vizuelni sloj predstave dodatno je obogaćen izuzetnim kostimima, za koje je zaslužna Senka Ranosavljević, a čiji rad unosi raskoš i autentičnost u celokupan scenski izraz. Osim vizuelne impresivnosti, produkciju krasi i geometrijski sklad mizanscena, koji dodatno naglašava dramaturšku strukturu i ritam predstave, stvarajući harmoničnu i estetski doslednu celinu.

Orkestar i dirigentsko vođstvo - siguran oslonac predstave

Pod vođstvom Aleksandra Kojića orkestar je ostavio vrlo pozitivan i pouzdan utisak. Verdijeva partitura zvučala je povezano, sa jasnim osećajem za stil i unutrašnju logiku. Tempo je bio stabilan, fraze pregledne i muzikalno vođene, a dinamika kontrolisana na način koji omogućava pevačima sigurnost i oslonac.

Posebno mi se čini važnim da je orkestar pokazao sposobnost da prati i podrži scenski tok bez narušavanja vokalne linije - što u operi ovog tipa nije mala stvar. Smatram da je ovakav rezultat pre svega posledica dobrog dirigentskog vođstva, a da je Aleksandar Kojić fenomenalan dirigent. Njegova kontrola nad ansamblom, osećaj za proporciju i sposobnost da iz orkestra izvuče stilsku jasnoću i stabilnost čine ga ključnim faktorom ovakvog izvođenja.

Hor - korektan i pouzdan

Iako brojčano skromniji nego ranije u istoj operi, hor je dominirao scenom svojim prisustvom. Intonativno stabilan i sa urednim ulascima, uspeo je da ne samo ispuni svoju funkciju, već i da oblikuje atmosferu i podrži dramske trenutke opere. Njegov zvuk, kompaktniji i odlučniji, davao je produkciji emotivnu dubinu, čineći ga neizostavnim umetničkim faktorom.

Solisti - jasno profilisani vrhovi i slabosti

Danijela Jovanović kao Aida, potvrdila je zašto već dugi niz godina nosi repertoar ove kuće. Glas deluje stabilno kroz sve registre, sa sigurnom intonacijom i kontrolisanom emisijom. Srednji registar ima punoću i nosivost, dok su visine čiste i postavljene bez vidljivog napora. Fraza je vođena muzikalno, sa jasnim osećajem za Verdijevu liniju. Posebno se izdvaja njeno izvođenje arije „O patria mia“, poznate po zahtevnom silaznom motivu i velikim tehničkim izazovima za sopran, a koju je donela sigurno, muzikalno i sa izraženim emotivnim nabojem. Ulogu je donela dostojanstveno, uz jasno oblikovan i zaokružen izraz, pokazujući širok spektar emocija koje Aida kao lik nosi - od unutrašnje patnje i lirskog povlačenja do snažnih dramskih akcenata.

Jelena Končar kao Amneris za mene je bila centralna figura večeri, tim pre što je Amneris moj omiljeni lik u ovoj operi. Njenu interpretaciju sam već imao prilike da slušam u ranijem izvođenju iste produkcije - i tada, kao i sada, ostavila je na mene izuzetno snažan utisak. Njen glas odlikuje kompaktna, metalna boja u srednjem i donjem registru, uz stabilan oslonac i sigurnu projekciju, dok je gornji registar sigurno postavljen, sa ujednačenim prelazima i očuvanom punoćom tona. U sceni sudnice, koja za mene predstavlja vrhunac ove opere, ostvarila je jasnu dinamičku gradaciju - od unutrašnje napetosti do punog dramskog intenziteta. Upravo u tom segmentu njena interpretacija dobija punu umetničku težinu i potvrđuje kvalitet koji je i ranije na mene ostavio snažan utisak.

Stevan Karanac kao Radames doneo je ulogu na visokom i očekivanom nivou. Njegov glas ima stabilnu projekciju i sigurnost u gornjem registru, gde tonovi izlaze direktno i bez kolebanja. Fraza je jasna i logična, sa dobrim osećajem za stil. U lirskim segmentima pokazuje kontrolu i mekoću, dok u dramatičnim zadržava fokus i ne prelazi u forsiranje.

Kao Kralj Egipta, Nebojša Babić pružio je izuzetno ubedljivu interpretaciju, sa glasom potrebne dubine i stabilnosti i jasnim fraziranjem, dok je njegov scenski nastup zaokružen snažnim glumačkim izrazom. Radujem se mogućnosti da ga u budućnosti čujemo u novim ostvarenjima iz basovskog repertoara, jer je evidentno da i u ovim ulogama uspešno ispunjava zahteve partiture.

Uloga Amonasra, koju je tumačio Željko Andrić, u mom ličnom utisku ostavila je najslabiji trag u odnosu na ostatak podele. U višem registru sticao sam utisak pojačanog napora, što je rezultovalo neprijatno usiljenim zvukom. Kada je reč o glumačkom pristupu, meni lično bliži je suptilniji izraz - ovde mi je interpretacija delovala naglašenije, sa izraženijom gestikulacijom i stalno povišenim intenzitetom koji nisam doživeo kao posebno funkcionalan za izgradnju lika.

Opšti utisak - vredno izvođenje uprkos neujednačenosti

Ova Aida ne ostavlja utisak potpuno zaokružene celine, ali nudi niz veoma kvalitetnih pojedinačnih ostvarenja. Jubileji su večeri dali dodatni značaj, dok su orkestar i vodeći solisti uspeli da podignu ukupni nivo izvođenja. Podela troje glavnih protagonista bila je ujednačena i kompaktna, što je dodatno doprinelo opštem utisku.

Uprkos segmentima koji su, po mom sudu, narušavali ravnotežu ansambla, predstava je u celini bila vrlo dobra i svakako vredna gledanja - pre svega zbog snažnih interpretacija i sigurnog dirigentskog vođstva koje je držalo muzičku strukturu na okupu.