Čajkovski između sjaja i promašaja

Isti teatar, isti kompozitor, isto pitanje

Ponovo sam u istom teatru i ponovo slušam Čajkovskog. I opet izlazim sa potrebom da se zapitam: Da li je problem u pojedinačnim predstavama ili u sistemu koji je pristao na prosečnost kao meru uspeha?

Za razliku od „Krcka Oraščića“, gde je moje nezadovoljstvo pre svega bilo usmereno na orkestar, ovu predstavu ne gledam prvi put u ovom teatru. Ovu produkciju poznajem - poslednjih godina gledao sam je najmanje pet puta. Zato ovoga puta krećem od produkcije: jer ona, za razliku od prethodnog iskustva, pokazuje da smisao i ideja još uvek nisu u potpunosti napustili ovu kuću.

Photo: M. Erdelji, www.snp.org.rs

Produkcija - skromno, ali promišljeno (uz jedan skandal)

Produkcija je skromna. Ne pretenduje na spektakl, ne razmeće se novcem kojeg očigledno nema. Ali ono što ima - ima ideju. Scenografija je svedena, ali funkcionalna; detalji su pažljivo postavljeni i rade za priču, a ne protiv nje. Gledalac bez napora ulazi u svet ruske opere, u atmosferu provincije, intime, društvenih stega i neizgovorenih emocija.

Režija u ključnim momentima deluje gotovo muzikalno, prateći ritam i emociju scena. Arija Lenskog pred dvoboj jedan je od najuspelijih režijskih trenutaka u ovoj postavci. Zora koja tek počinje, statičnost scene, osećaj hladnoće i iščekivanja, a sve je u službi muzike. Dok Lenski peva o životu koji se gasi pre nego što je zaista započeo, gledalac zaista ima utisak da stoji u šumi, u tišini pred pucanj. Tatjanina „scena pisma“ takođe je režijski pogođena. Tatjana okružena pravoslavnim ikonama nije puki vizuelni efekat, već jasan dramaturški signal sveta iz kog dolazi: sveta vere, unutrašnje discipline i emotivne suzdržanosti. Ikone sceni daju toplinu i dostojanstvo ruskog plemićkog doma, ali i nagoveštaj unutrašnjeg konflikta između strasti i moralne stege.

A onda kostimi…

Ono što je ovde urađeno sa kostimima nije stvar ukusa, već stvar potpunog konceptualnog sloma. Svaki kostim izgleda kao da je zalutao iz druge predstave, druge epohe, druge estetike. Nema stilskog jedinstva niti unutrašnje logike. Kao da su likovi obučeni iz fundusa u „šta je ostalo slobodno“. Kostimi ne dopunjuju karaktere - gotovo da ih poništavaju. U operi u kojoj je društveni kod presudan, ovakav vizuelni haos deluje kao otvoreno nerazumevanje dela.

Muzika i orkestar - Čajkovski koji se prepoznaje

Isti orkestar koji je u „Krcku“ zvučao kao senka samog sebe sada je svirao znatno bolje. Za razliku od utiska koji su ostavili u „Krcku“, gde su delovali nesigurno i bez jasnog identiteta, ovaj put je orkestar u potpunosti opravdao svoju reputaciju. Svirali su izrazito dobro. Sekcije ujednačene, dinamika kontrolisana, interpretacija koherentna i muzički smislena. Izvođenje je bilo snažno i uverljivo, ostavljajući vrlo pozitivan utisak. U odnosu na „Krcka“, ovo je bio Čajkovski koji odlično zna ko je.

Hor - snažniji nego što deluje na prvi pogled 

Hor je bio izuzetno uigran, sa sigurnom dikcijom i disciplinovanim scenskim nastupom. Iako u najvećem delu funkcioniše kao homogena masa - što ovom delu u potpunosti odgovara - u ključnim trenucima pokazuje punu snagu. Posebno bih izdvojio scenu sa žeteocima, koja je bila zaista impresivna i ostavila snažan utisak, kako muzički, tako i vizuelno. Profesionalno, precizno i u pojedinim momentima - potpuno ostavljaju bez daha.

Solisti - raspon od izvrsnosti do razočaranja

Olga je bila upravo onakva kakvom je i zamišljamo: poletna, muzikalna, scenski prirodna, pomalo simpatično trapava. Glas svež, fraze jasne, ritmički sigurna. Lik je izgrađen i glasom i telom, bez forsiranja i bez nepotrebne dramatike.

Lenski je briljirao. Nije floskula. Njegova interpretacija bila je muzički promišljena, sa jasnim legatom, kontrolisanim mezzo-voce momentima i inteligentno vođenim dinamičkim lukom. Moguće primedbe o pristrasnosti gube na težini pred činjenicom da je emotivni efekat arije bio neposredno potvrđen reakcijom publike - suzama koje su se jasno mogle uočiti na više mesta u sali. I aplauz publike bio je jednako rečit. Takav odgovor ne proizlazi iz subjektivne naklonosti, već iz ubedljivosti izvođenja.

Tatjana je uloga koja ne trpi prenaglašavanja. Lirski centar, unutrašnja napetost i emocionalna suzdržanost zahtevaju pevača sa iskustvom i merom - a toga ovde nije manjkalo. Godine provedene na sceni osećaju se u pristupu i sigurnosti, mirnim frazama i osećaju za stil. Linija pevanja bila je negovana i zaokružena, sa pažljivo oblikovanim dinamikama i prirodnim razvojem muzičke misli, bez potrebe za spoljašnjim efektima. Posebno je prijala sposobnost da se emocija zadrži unutar muzike, diskretno i nenametljivo, što Tatjaninu ispovest čini uverljivom i dirljivom. Opšti utisak ostaje topao i dostojanstven, sa interpretacijom koja deluje iskreno i prirodno u najboljem smislu te reči, oslanjajući se na muzikalnost, iskustvo i jasno razumevanje karaktera.

I onda dolazimo do Onjegina.

Glas sirov, što bi samo po sebi moglo da bude u skladu sa grubom prirodom lika. Međutim, ovde se radi o glasu koji je pohaban pre vremena, bez boje i fleksibilnosti, sa lošim navikama prljavog pevanja koje ne proizilaze iz interpretacije, već iz tehničke zapuštenosti. Tome se, nažalost, pridružuje i nesigurnost u tekstu - brljanje i nepreciznost dodatno potkopavaju već poljuljan utisak. Fraze deluju bez jasnog luka, a scenski nastup ide u agresiju. Ono što je moglo da bude karakter - postalo je smetnja. I, nažalost, upravo je Onjegin taj koji je srušio opšti utisak večeri.

Opšti utisak - priča koja nije ispunila očekivanja

Ova predstava je pokazala nešto veoma važno: može se bolje. Ova predstava to dokazuje. Pojedini solisti to dokazuju. Orkestar, kada hoće, pokazuje da ume da briljira. Ali isto tako je pokazala i koliko je malo potrebno da se sve to uruši. Jedna pogrešna podela, jedan glas koji ne može da iznese težinu uloge, jedan nemar koji se toleriše i veče koje je moglo da ostane u sećanju kao sjajno završi kao prosečno.

A Čajkovski ne zaslužuje prosečno. On zahteva istinu, disciplinu i odgovornost. Sve ono bez čega kultura vrlo brzo prestaje da bude kultura - i postaje navika.