Naviknuti na loše: beogradski Rigoleto kao simptom sistema

Beograd, drugi kompozitor, ista pitanja

Ovoga puta Verdi. Beograd. Rigoleto. I opet isto pitanje izlazi sa mnom iz opere: kako smo stigli dotle da na evidentno loša izvođenja izostaje reakcija publike? Neću se zadržavati na produkciji jer ova postavka živi od 2001. godine uz povremene pauze i već je svima koji posećuju operu dobro poznata. Upravo zato fokus premeštam tamo gde se istina uvek nemilosrdno razotkriva: u muziku, ansamble i pojedinačne interpretacije.

Orkestar - ispod nivoa, bez verdijanskog nerva i mere

Orkestar je večeras bio ispod proseka u osnovnim parametrima: intonativno nestabilan, sa dosta falša i bez onog unutrašnjeg pulsa koji Verdijevu muziku čini živim organizmom, a ne muzejskim eksponatom. Fraze su često ostajale ravne, a dinamički lukovi nedovoljno oblikovani.

Ključni problem ležao je u balansu. Orkestar je tokom čitave večeri bio preglasan. Umesto da diše sa pevačima, on ih je potiskivao. Solisti su bili primorani da se doslovno nadjačavaju sa orkestrom ne bi li se uopšte čuli preko zvuka iz rupe. Takav odnos ne samo da narušava vokalnu liniju i forsira glasove u nepoželjnom smeru, već direktno potkopava verdijanski ideal saradnje između scene i orkestra.

Posebno su problematični bili ansambli i lirski delovi, gde bi orkestar morao da se povuče i omogući pevaču prostor za frazu, za tekst i za nijansu. Umesto toga, dobili smo konstantan dinamički pritisak koji je ubijao finese i pretvarao muziku u zvučni zid. Verdi zahteva stalnu napetost između melodije i drame, ali ona mora biti kontrolisana i svesna, a ne rezultat nedostatka mere.

U tom kontekstu, orkestar nije bio odgovarajuća pratnja solistima već aktivni faktor koji je doprinosio opštem osećaju nelagode i zamora. Muzika je bila glasna, ali ne i uzbudljiva. Relativno tačna, ali bez istinske komunikacije sa scenom.

Hor - pozitivno iznenađenje u večeri opšte neubedljivosti

Za razliku od većine segmenata večeri, muški hor, jedini koji u ovoj operi učestvuje, ostavio je iznenađujuće dobar utisak. Intonativno stabilan, ritmički precizan i vidno uigran, hor je funkcionisao kao kompaktna celina sa jasnom kolektivnom energijom. Dvorska masa je u hor­skim scenama konačno zadobila onu neophodnu težinu i cinizam koji Verdijev „Rigoleto“ zahteva.

Posebno je važno istaći da hor nije bio samo korektan pratilac zbivanja, već aktivan učesnik drame - sa jasno artikulisanim frazama, dobrom dikcijom i osećajem za scenski kontekst. U odnosu na soliste i orkestar, hor je delovao kao najdisciplinovaniji i najsvesniji element večeri, ostavljajući utisak ansambla koji zna šta radi i zašto je na sceni.

U predstavi u kojoj su mnoge stvari ostale nedorečene ili neubedljive, muški hor je bio retka tačka profesionalne sigurnosti i jedan od malobrojnih elemenata koji su ispunili osnovne verdijanske zahteve.

Solisti - uloge koje niko nije poneo

Maddalena je bila prosečna. Mecosopran nedovoljne projekcije, koji se u većem delu večeri jednostavno gubio u zvučnoj slici. Glas nije uspevao da se probije ni kroz orkestar ni kroz ansamble, ostavljajući utisak stalne povučenosti i vokalne bezličnosti. Potpuno je izostala senzualnost koja je ovoj ulozi imanentna, ne kao pitanje temperamenta, već kao posledica nedostatka nosivosti i boje tona. Umesto opasne i zavodljive figure koja aktivno utiče na tok tragedije, dobili smo lik bez harizme i vokalne težine, koji prolazi gotovo neprimećeno.

Il Duca di Mantova ostao je daleko ispod očekivanog nivoa. Pevački neubedljiv, bez legata, bez elegancije fraze i bez ikakvog osećaja za stil. Svaki izlazak u visinu nosio je sa sobom nelagodu - ne onu uzbudljivu, već onu u kojoj se slušalac pita da li će ton uopšte „izaći“. Umesto bezbrižnog cinizma i zavodničke lakoće, dobili smo grč, napor i pevanje bez umetničkog identiteta. Simptomatično je i to što je kabaleta ponovo izbačena, pa beogradska publika još jednom sluša skraćenu verziju opere - praksu koja, nažalost, postaje pravilo kada se „omiljeni“ domaći tenori suoče s ulogama koje ne mogu da iznesu u celini. Takav Vojvoda ne dominira scenom - on razočarava. Dodao bih i da je velika šteta što svoj nastup nije završio zajedno sa Contessom di Ceprano jer smo do tog trenutka čuli sav virtuozitet njegovog glasa.

Gilda - korektna ali nedorasla. Stiče se utisak da je reč o nedovoljno zrelom, „detinjastom“ glasu kome bi po boji i karakteru, čini se, više odgovarao song neke Diznijeve princeze nego ovako ozbiljna lirska Verdijeva heroina gvozdenog repertoara. Fraze su ostajale neoblikovane, a visine „navučene“. Na momente simpatično kretanje po sceni bilo je bliže estetici mjuzikla nego operske drame. Uspela je da dočara emociju zaljubljene mlade devojke, ali je nedostatak dramskog naboja bio evidentan u ključnim momentima.

I onda Rigoletto.

Centralna figura Verdijeve tragedije, lik koji nosi čitavu dramsku konstrukciju na svojim plećima, večeras je njen najslabiji stub. Umesto izražajnog, tamnog baritona sa jasnim fokusom i kontrolisanom snagom, dobili smo glas koji često zvuči limitirano pa podseća na tenora - ne u dobrom smislu. Pored konstantnog ispadanja iz tempa, nema ni verdijanskog legata, nema unutrašnje napetosti u frazi, nema osećaja za tekst kao pokretača drame. Još problematičnija od vokalne strane bila je gluma. Rigoleto je lik kontrasta: groteskan i tragičan, brutalan i slomljen, ciničan i očajan. Ovde ništa od toga nije bilo artikulisano. Scenski nastup svodio se na spoljašnje grčenje, na pozu i mehaničku agresiju, bez unutrašnje motivacije. Umesto dvorske lude koja nosi duboku unutrašnju ranu, gledali smo figuru koja se oslanja na galamu i fizički nemir kao zamenu za dramsku misao.

U ključnim momentima, a posebno u scenama sa Gildom, izostala je svaka emotivna težina. Njihov odnos, koji bi morao da bude srž opere, ostao je prazan, gotovo funkcionalan. Nije bilo osećaja očinske brige, straha, krivice. A bez toga, Rigoleto prestaje da bude tragedija i postaje niz događaja bez pravog emocionalnog uloga. Libreto koji fantastično opisuje brižnost jednog oca - ostao je nezadovoljen. U ariji „Cortigiani, vil razza dannata“ koja predstavlja jedan od najogoljenijih trenutaka Verdijevog teatra - nije se dogodio prelom. Nije bilo prelaska iz besa u poniženje, iz ironije u očaj. Sve je ostalo na istoj, grubo izgovorenoj ravni, bez dinamike i bez unutrašnjeg luka.

Opšti utisak - veče u kojoj je opera izgubila smisao

Ova predstava nije propala zbog jednog elementa. Ona se urušila zbog niza prihvaćenih kompromisa. Intonativno nestabilan orkestar bez stila. Solisti koji ne nose svoje uloge. I Rigoleto koji ne uspeva da bude ono što mora da bude - srce i savest ove opere. Da nije bilo hora večerašnje izvođenje ne bi imalo ni jednu jedinu svetlu tačku. Utisak večeri nije bio razočaranje, već osećaj naviknutosti. Kao da se od publike očekuje da prihvati ovakav nivo kao „realnost“, kao maksimum mogućeg. A još tužnije je što se o ovome ne govori dovoljno glasno. Jer dok god se loše maskira u „korektno“, a prosečno proglašava uspehom, kvalitet neće imati razloga da se pojavi.

Verdi, isto kao i Čajkovski, ne trpi ravnodušnost. Njegova muzika zahteva preciznost, strast, odgovornost i istinu. Kada toga nema, opera ne postaje skromna - postaje prazna. A publika, kojoj se iz večeri u veče servira lose ili jedva prosečno, ostaje uskraćena ne samo za umetnički doživljaj, već i za elementarno poštovanje.

Problem, očigledno, nije u jednom izvođenju, već u publici koja loše prihvata bez otpora i u sistemu koji, oslobođen svake kontrole, kvalitet više ni ne prepoznaje kao obavezu.