Verdi u La Scali: Veče muzike, vere i neizmernih emocija

Postoje mesta kojima se čovek uvek iznova vraća sa posebnim uzbuđenjem, mesta koja za ljubitelja muzike imaju gotovo magično značenje. Milanska La Scala za mene je jedno od takvih posebnih mesta, zbog čega sam povratak u ovaj čuveni operski hram iščekivao sa nestrpljenjem koje je bilo teško sakriti. Karte za Verdijev Rekvijem kupio sam mnogo ranije, ali kako se datum izvođenja približavao, tako su rasli i moje uzbuđenje i euforija. Sve sam češće razmišljao o trenutku kada ću ponovo zakoračiti u tu veličanstvenu salu, o njenoj posebnoj atmosferi, istoriji koja se oseća u svakom njenom kutku i, najzad, o muzici koja me je čekala. A kada se zna da će među solistima biti i Anna Netrebko, onda je sasvim jasno da je ovo putovanje za mene imalo i jednu posebnu, sasvim ličnu dimenziju.

Verdijev Rekvijem nije samo muzičko delo. To je monumentalno suočavanje čoveka sa prolaznošću, strahom, verom i nadom. U njemu se smenjuju gotovo zastrašujuća snaga i najnežnija intimnost, molitva i očaj, dramatični izlivi i trenuci dubokog unutrašnjeg mira. Malo je dela koja sa takvom snagom uspevaju da obuhvate čitav spektar ljudskih osećanja. Upravo takvu slojevitost pokušao je da dočara Riccardo Chailly, koji je dirigovao orkestrom i horom Teatro alla Scala.

Njegovo tumačenje od samog početka bilo je obeleženo promišljenošću i kontrolom. Tempo u uvodnom odseku Requiem aeternam bio je spor, gotovo meditativan, kao da je dirigent želeo da svakom tonu podari dovoljno prostora da se razvije i pronađe svoj puni smisao. Hor je ulazio nenametljivo, sa jedva primetnim pulsiranjem, stvarajući osećaj potisnute energije i napetosti koja se postepeno širila prostorom. Ponekad je ta suzdržanost delovala i previše naglašeno, kao da je muzika bila sputana u svom prirodnom zamahu. Međutim, upravo zbog takvog početka nastup Dies irae doneo je gotovo eksplozivan kontrast. Udarci velikog bubnja prolamali su se salom zastrašujućom snagom, dok je orkestar pokazao izuzetnu zvučnu raskoš. Posebno su se istakli drveni i limeni duvači, čije su boje, punoća i pažljivo nijansiranje otkrivali svu složenost i genijalnost Verdijeve orkestracije.

A onda, u središtu svega, Anna Netrebko.

Za mene je svaki njen nastup poseban događaj, ali ovo veče imalo je nešto dodatno. Slušati je u Verdijevom Rekvijemu, u prostoru La Scale, bilo je iskustvo kojem sam se unapred radovao i koje je u potpunosti opravdalo sva moja očekivanja. Njen glas danas poseduje izuzetno bogatstvo boja, naročito u srednjem registru, gde tamnija, baršunasta zvučnost donosi posebnu dramatičnost i punoću. Ono što me kod nje iznova fascinira, o čemu sam već pisao, ali što svaki novi susret sa njenom umetnošću samo potvrđuje, jeste sposobnost da ogromnu vokalnu snagu spoji sa intimnošću i nežnošću. Ona nikada ne mora da demonstrira koliko može. Dovoljno je da se prepusti muzici i da joj dozvoli da govori kroz nju.

Već u Kyrie pokazala je koliko pažljivo pristupa Verdijevoj muzici. Njena fraza bila je široka, gipka i prirodna, sa izuzetnim osećajem za disanje i oblikovanje melodijske linije. Posebno su me impresionirali najtiši trenuci, gotovo nestvarni pianissimi u kojima je glas dobijao mističnu boju i delovao kao da dolazi iz nekog drugog sveta. U tim trenucima Anna je uspevala da stvori atmosferu potpune intimnosti, gotovo da se činilo kako peva svakome od nas ponaosob. A kada bi se otvorila punom snagom, njen sopran ispunjavao je prostor dramatičnom energijom, ali bez gubitka plemenitosti tona. Njena interpretacija bila je iskrena, duboko emotivna i nadasve ljudska. Upravo u toj sposobnosti da spoji ranjivost i snagu, nežnost i dramu, prepoznajem ono što je čini toliko posebnom.

Posebno upečatljiv bio je spoj njenog soprana sa mecosopranom koji je te večeri pevala Caterina Piva. Njihov glasovni spoj u Agnus Dei bio je jedan od najnežnijih i najlepših trenutaka večeri. Dve vokalne linije preplitale su se sa takvom prirodnošću da je povremeno delovalo kao da pripadaju jednom istom glasu. Njihovo zajedničko fraziranje, mirnoća i međusobno osluškivanje stvorili su atmosferu gotovo nestvarne lepote. Činilo se da se i njihovo muziciranje odvija u nekom posebnom, usporenom vremenu, izvan svega što se dešavalo oko njih. Caterina Piva je u poslednjem trenutku preuzela ulogu nakon što je Ekaterina Gubanova otkazala nastup zbog bolesti, a svojim izvođenjem pokazala izuzetnu muzikalnost, jasnu dikciju i dostojanstvo u oblikovanju dugih fraza. Njena saradnja sa Annom bila je posebno nadahnuta, a njihovo međusobno razumevanje na sceni dodatno je doprinelo lepoti čitavog izvođenja.

Bas Michele Pertusi uneo je u veče toplinu i zaobljenost tona, uz istančan odnos prema tekstu. U Mors stupebit uspeo je da dočara ljudsku zebnju pred božanskim sudom, stvarajući trenutak iskrene unutrašnje potresenosti. Antonio Poli je u svoj nastup uneo mnogo temperamenta i energije, posebno u Ingemisco, gde su do izražaja došli njegov temperament i snažan italijanski senzibilitet. U Hostias je ponudio nešto drugačiju, intimniju stranu svog glasa, dok je zajedničko muziciranje svo četvoro solista doprinelo utisku zaokružene i lepo usklađene celine.

Orkestar Teatro alla Scala bio je jedan od najvažnijih oslonaca čitavog izvođenja. Njegova zvučna raskoš, preciznost i sposobnost da odgovori na različite emocionalne zahteve Verdijeve partiture posebno su dolazile do izražaja tokom čitave večeri. Sanctus je doneo potpuno drugačiju energiju, živahnu i raskošnu, mada je ponegde delovao pomalo užurbano. Nasuprot tome, Lux aeterna vratio je izvođenje u prostor smirenosti i kontemplacije. Svetle vokalne linije, postavljene nasuprot tamnijoj zvučnoj osnovi, stvorile su izuzetno lep kontrast. Velike zasluge za kvalitet horskog izvođenja pripadaju i Albertu Malazziju, čiji je rad sa horom bio očigledno pažljivo osmišljen. Hor je tokom čitavog izvođenja pokazao disciplinu, homogenost i sposobnost da se prilagodi različitim emocionalnim zahtevima Verdijeve partiture.

Ipak, završni Libera me doneo je jedan od najupečatljivijih trenutaka čitave večeri. Anna Netrebko tada je pokazala svu širinu svog umetničkog izraza. Njena interpretacija kretala se između gotovo molitvene nežnosti i sirove, mračne dramatičnosti. U trenucima kada se ponovo začuo Dies irae, dramatični naboj muzike postao je gotovo fizički opipljiv. Anna se okrenula prema horu, kao da se neposredno suočava sa silinom zvuka koji se obrušava na nju. Bio je to snažan scenski i muzički trenutak, u kojem se granica između izvođača i same drame dela gotovo izgubila. Na samom kraju, sa glavom zabačenom unazad, delovala je kao da se obraća nebu, u poslednjoj, iskrenoj molitvi za spasenje. Taj prizor ostao mi je posebno urezan u sećanje. Bilo je u njemu nečeg gotovo nestvarnog, nečeg što se teško može opisati rečima, ali što se dugo nosi u sebi.

Upravo tu leži posebnost Verdijevog Rekvijema. Iza njegove grandioznosti ne nalazi se samo strah od smrti i neizvesnosti, već i duboka potreba za oproštajem, utehom i nadom. Chailly je uspeo da pojedine delove ove monumentalne partiture približi neposrednom ljudskom iskustvu, podsećajući nas da se najveća pitanja ne tiču samo večnosti, već i načina na koji živimo jedni sa drugima. Možda je upravo zato ovo delo i danas toliko potresno. Jer, bez obzira na vreme i okolnosti, ono uvek pronalazi put do najdubljih delova ljudskog bića.

Publika je tokom čitave večeri bila očarana. U pojedinim trenucima emocije su bile toliko snažne da su suze same kretale, bez potrebe za bilo kakvim objašnjenjem. I sam sam imao osećaj da je teško ostati ravnodušan pred takvom snagom muzike i interpretacije. Bilo je to jedno od onih izvođenja u kojima muzika prestaje da bude samo zvuk i postaje iskustvo koje se duboko urezuje u pamćenje. Tišina između pojedinih stavova govorila je gotovo jednako mnogo kao i aplauz na kraju. A kada je muzika konačno utihnula, ostao je onaj poseban osećaj ispunjenosti koji nastaje samo posle večeri koje nas zaista dotaknu. A za mene je ovo veče imalo i jednu posebnu, ličnu završnicu. Posle svih emocija, muzike i nezaboravnih trenutaka, veče se završilo onako kako sam samo mogao da poželim: ponovo sam se fotografisao sa Annom i čestitao joj na fenomenalnom izvođenju. Još jedan susret sa umetnicom kojoj se toliko divim bio je najlepši mogući završni pečat jednog putovanja koje sam dugo iščekivao.

Ne krijem koliko volim Annu Netrebko. Za mene ona nije samo izuzetna pevačica, već umetnica čiji glas, ličnost i način na koji proživljava muziku imaju posebno mesto u mom muzičkom svetu. Njena umetnost za mene predstavlja mnogo više od vokalnog savršenstva. To je spoj talenta, inteligencije, emocije i one neobjašnjive harizme koju poseduju samo najveći umetnici. Svaki njen nastup nosi nešto što se ne može izmeriti tehnikom, volumenom ili savršenstvom pojedinačnog tona. To je ona retka sposobnost da vas dotakne, da vas povede kroz muziku i učini da na trenutak zaboravite sve izvan nje.

Iz Milana sam otišao ispunjen emocijama, zahvalan na još jednom susretu sa La Scalom i, pre svega, na večeri u kojoj su se Verdi i Anna Netrebko susreli u prostoru koji za mene ima gotovo posebno značenje. Ovo je bilo jedno od onih putovanja na koja krenete sa velikim očekivanjima, a vratite se sa uspomenama koje ih daleko nadmaše. Znam da ću se ovoj večeri još dugo vraćati, možda i zbog muzike koja je ostavila tako snažan utisak, ali još više zbog osećaja koji me je pratio dok sam napuštao La Scalu. Bio je to jedan od onih trenutaka kada shvatite koliko ste srećni što ste imali priliku da nešto tako doživite.